Veleizdaja
Po zakonu je izdaja kriminalna nelojalnost, tipično prema državi. To je zločin koji pokriva neka ekstremnija dela protiv nečije nacije ili suverena. To obično obuhvata dela poput učešća u ratu protiv nečije rodne zemlje, pokušaje svrgavanja njene vlade, špijunaže njene vojske, diplomatije ili njenih tajnih službi za neprijateljsku i stranu silu, ili pokušaja ubistva šefa države. Osoba koja je počinila veleizdaju poznata je u zakonu kao veleizdajnik.[1]
Istorijski gledano, u zemljama s opštim pravom, izdaja je takođe obuhvatila i ubistva specifičnih društeveno nadređenih osoba, poput ubistva muža od strane supruge, ili gazde od strane njegovog sluge. Izdajstvo protiv kralja bilo je poznato kao veleizdaja, a izdaja protiv nadređene osobe nižeg ranga bila je sitna izdaja. Kako su nadležnosti širom sveta ukinule sitnu izdaju, „izdaja” se odnosi na ono što je u istoriji bilo poznato kao veleizdaja.
Ponekad se izraz izdajnik koristio kao politički epitet, bez obzira na prirodu proverljive izdajničke akcije. U građanskom ratu ili pobuni, pobednici mogu smatrati da su gubitnici izdajnici. Slično tome, termin izdajnik se koristi u žestokoj političkoj raspravi - obično kao kleveta protiv političkih disidenata, ili protiv zvaničnika na vlasti za koje se smatra da ne deluju u najboljem interesu svojih birača. U određenim slučajevima, kao što je slučaj sa mitom o ubodu u leđa, optužba za izdaju prema velikoj grupi ljudi može biti objedinjujuća politička poruka. Izdajstvo se smatra različitim i u mnogim prilikama je odvojenim od „izdajničkog krivičnog dela” u mnogim delovima sveta.
Istorija
Po Engleskom zakonu, izdaja je kažnjiva vešanjem i čerečenjem (muškarci) ili spaljivanjem na lomači (žene), mada je obezglavljivanje moglo da bude korišteno po kraljevskoj zapovesti (obično za kraljevsku porodicu i plemstvo). Te kazne su ukinute 1814, 1790 i 1973, respektivno. Kasniji monarsi su koristili zatvorske i materijalne kazne protiv osoba koje bi se razumno mogle nazvati izdajnicima. Mnogi od njih bi se sada samo smatrali disidentima.[2]
Hrišćanska teologija i političko razmišljanje sve do nakon perioda prosvetiteljstva su izdaju i bogohuljenje smatrali sinonimom, jer su osporavali državu i volju Božju. Smatralo se da su kraljevi bogom dati,[3] a izdaja svoje zemlje bilo je delo Sotone.
Engleske reči „treason” i „traitor” izvedene su iz latinske reči tradere, za isporuku ili predaju.[4] Specifično, one potiču od izraza traditores, što se odnosi na biskupe i druge hrišćane koji su predali svete spise ili izdali svoje kolege hrišćane rimskim vlastima pod pretnjom progona, tokom Dioklecijanovog progona između 303. i 305. godine.[5][6][7][8]
Prvobitno je zločin izdaje smatran kao počinjen protiv monarha; podanik koji nije ispoljavao svoju odanost prema suverenu i ponašao se protiv suverena, smatrao se izdajnikom. Kako je potvrđeno na suđenju Johanu Fridrihu Struenseu iz 18. veka u Danskoj, muškarac koji je imao seksualne odnose sa kraljicom mogao se smatrati krivim ne samo za običnu preljubu, već i za izdaju protiv njenog muža, kralja.
Engleska revolucija u 17. veku i Francuska revolucija u 18. veku uvele su radikalno drugačiji koncept lojalnosti i izdaje, pod kojim suverenitet prebiva sa „nacijom” ili „narodom” - prema kome monarh takođe ima obavezu vernosti, i ukoliko je ne ispunjava, monarh je takođe mogao biti optužen za izdaju. Čarls I Stjuart u Engleskoj i Luj XVI u Francuskoj proglašeni su krivima za takvu izdaju i zakonski pogubljeni. Međutim, kada je Čarls II vraćen na presto, on je smatrao revolucionare koji su njegovog oca osudili na smrt izdajnicima u tradicionalnijem smislu.
U srednjem veku, većina slučajeva izdaje bila je u kontekstu unutrašnje politike kraljevstva. Iako bi se pomoć stranom monarhu protiv sopstvenog suverena takođe smatrala izdajom, takvih je bilo samo u retkim slučajevima među izdajama. Nasuprot tome, u modernim vremenima, „izdajnik” i „izdaja” se uglavnom koriste u kontekstu osobe koja pomaže neprijatelju u vreme rata ili sukoba.
Tokom Američke revolucije, rob po imenu Bili osuđen je na smrt pod optužbom za izdaju Virdžinije jer se pridružio Britancima u njihovom ratu protiv američkih kolonista - ali ga je na kraju pomilovao Tomas Džeferson, tadašnji guverner Virdžinije. Džeferson je prihvatio argument, koji su izneli Bilijevi branioci, da – budući da nije građanin i da ne uživa nikakve prednosti toga što je to – Bili nije dugovao nikakvu lojalnost Virdžiniji i stoga nije počinio nikakvu izdaju.[9] Ovo je bio prekretnički slučaj, pošto su u ranijim sličnim slučajevima robovi proglašeni krivim za izdaju i pogubljeni.
Pod sasvim drugačijim okolnostima, slična odbrana je izneta u slučaju Vilijama Džojsa, zvanog Lord Hau-Hau, koji je emitovao nacističku propagandu u UK iz Nemačke tokom Drugog svetskog rata.[10] Džojsov tim odbrane, koji je imenovao sud, tvrdio je da, kao američki državljanin i naturalizovani Nemac, Džojs ne može biti osuđen za izdaju britanske krune. Međutim, tužilaštvo je uspešno tvrdilo da, pošto je lagao o svojoj nacionalnosti da bi dobio britanski pasoš i glasao u Britaniji, Džojs je dugovao vernost kralju. Tako je Džojs osuđen za izdaju, i na kraju je obešen.[11]
Nakon što je Napoleon prvi put pao s vlasti, maršal Mišel Nej se zakleo na vernost obnovljenom kralju Luju XVIII, ali kada je car pobegao sa Elbe, Nej je nastavio svoju napoleonsku podanost i komandovao francuskim trupama u bici kod Vaterloa. Nakon što je Napoleon poražen, svrgnut s prestola i po drugi put prognan u leto 1815. godine, Neja je uhapsila Komora vršnjaka i sudila mu za izdaju. Da bi spasio Nejev život, njegov advokat Andre Dupen je tvrdio da je Nejev rodni grad Sarluj pripojen Pruskoj u skladu sa Pariskim ugovorom iz 1815. godine, te da je Nej sada Prus, koji više ne duguje lojalnost kralju Francuske i stoga nije odgovoran za izdaju na francuskom sudu. Nej je opovrgao nastojanja svog advokata tako što ga je prekinuo i izjavio: „Je suis Français et je resterai Français!” (Ja sam Francuz i ostaću Francuz!).[12] Pošto je odbio tu odbranu, Nej je uredno proglašen krivim za izdaju i pogubljen.
Do kasnog 19. veka, Britanija se – kao i razne druge zemlje – držala doktrine „večne odanosti suverenu“, koja datira još iz feudalnih vremena, prema kojoj su britanski podanici, zahvaljujući lojalnosti britanskom monarhu, ostali takvi čak i ako su emigrirali u drugu državu i uzeli njeno državljanstvo. Ovo je postalo predmet žestoke debate nakon Fenijanskog ustanka 1867. godine, kada su irski Amerikanci koji su otišli u Irsku da učestvuju u ustanku i uhvaćeni bili optuženi za izdaju, jer su ih britanske vlasti smatrale britanskim podanicima. Ovo je razbesnelo mnoge irske Amerikance, na šta su Britanci odgovorili ističući da, baš kao i britanski zakon, američki zakon takođe priznaje trajnu odanost.[13] Kao rezultat toga, Kongres je usvojio Zakon o ekspatrijaciji iz 1868. godine, koji je Amerikancima dao pravo da se slobodno odreknu svog državljanstva SAD. Britanija je sledila taj primer sa sličnim zakonom, a godinama kasnije, potpisala je sporazum kojim se slaže da se prema britanskim podanicima koji su postali američki državljani postupa kao da više nemaju britansko državljanstvo - i stoga više nisu podložni optužbi za izdaju.
U današnje vreme „izdajnik” i „izdaja” uglavnom se koriste za osobu koja pomaže neprijatelju u vremenu rata ili sukoba.
U zakonima mnogih naroda se pominju razne vrste izdaja. „Zločini povezani sa ustankom” su unutrašnja izdaja i mogu uključivati državni udar. „Zločini povezani sa stranom agresijom” su izdaja kooperacije sa stranom agresijom, bez obzira na nacionalnu unutrašnjost i spoljašnjost. „Zločini povezani sa izazivanjem strane agresije” su zločini tajnog komuniciranja sa strancima da bi se izazvala strana agresija ili pretnja. Zavisno od zemlje, optužba za zaveru se dodaje veleizdaji.
Reference
Literatura
Spoljašnje veze
- British Treason Law Архивирано на сајту Wayback Machine (18. октобар 2016)
- Permanent Subcommittee on Investigations, Official site
- "Treason" at the Encyclopedia Britannica (1911)
- "On Treason" by Sir William Blackstone
