Stoicizam

Stoicizam je prvobitno bio poznat kao „zenonizam”", po osnivaču Zenonu iz Kitiuma. Međutim, ovo ime je ubrzo odbačeno, verovatno zato što stoici nisu smatrali svoje osnivače savršeno mudrim, i da bi izbegli rizik da filozofija postane kult ličnosti.^[11]

Naziv „stoicizam“ potiče od Stoa Poikile (starogrčki: ἡ ποικίλη στοά), ili „oslikanog trema“, kolonade ukrašene mitskim i istorijskim scenama bitaka, na severnoj strani Agore u Atini, gde su se Zenon i njegovi sledbenici okupili da razgovaraju o svojim idejama.^[12][13]

Reč „stoik“ se obično odnosi na nekoga ko je ravnodušan prema bolu, zadovoljstvu, tuzi ili radosti.^[14] Savremena upotreba kao „osoba koja potiskuje osećanja ili strpljivo podnosi“ prvi put je navedena 1579. kao imenica, a 1596. kao pridev.^[15] Za razliku od termina „epikurejac“, navodi Stanfordska enciklopedija filozofije u zapisu o stoicizmu, „značaj engleskog prideva 'stoički' nije u potpunosti pogrešan u pogledu njegovog filozofskog porekla“.^[16]

Filozofija ne obećava da će obezbediti bilo šta spoljašnje za čoveka, inače bi priznala nešto što je izvan njenog pravog predmeta. Jer kao što je materijal za drvodelje drvo, a materijal za statue bronze, tako je predmet umetnosti življenja život svake osobe.

— Epiktet, Diskursi 1.15.2, Robin Hard revidirani prevod

Stoici su dali jedinstveni prikaz sveta, izgrađen od ideala logike, monističke fizike i naturalističke etike. Od njih, oni su isticali etiku kao glavni fokus ljudskog znanja, iako su njihove logičke teorije bile od većeg interesa za kasnije filozofe.

Stoicizam uči razvijanju samokontrole i hrabrosti kao sredstva za prevazilaženje destruktivnih emocija; filozofija smatra da postajući jasan i nepristrasan mislilac omogućava osobi da se razume univerzalni razlog (logos). Primarni aspekt stoicizma uključuje poboljšanje etičkog i moralnog blagostanja pojedinca: „Vrlina se sastoji u volji koja je u saglasnosti sa prirodom.“^[17] Ovaj princip se takođe primenjuje na oblast međuljudskih odnosa; „da bude oslobođen gneva, zavisti i ljubomore“,^[18] i da prihvati čak i robove kao „ravne drugim ljudima, jer su svi ljudi podjednako proizvodi prirode“.^[19]

Stoička etika zastupa determinističku perspektivu. U pogledu onih kojima nedostaje stoička vrlina. Kleant je jednom izneo mišljenje da je zao čovek „kao pas vezan za kola i primoran da ide kuda god ona idu“.^[17] Stoik vrline, nasuprot tome, izmenio bi svoju volju kako bi odgovarao svetu i ostao, po rečima Epikteta, „bolestan, a opet srećan, u opasnosti, a opet srećan, umirući i opet srećan, u izgnanstvu i srećan, u sramoti i srećan“,^[18] čime se postavlja „potpuno autonomna“ individualna volja, a istovremeno i univerzum koji je „rigidno deterministička jedinstvena celina“. Ovo gledište je kasnije opisano kao „klasični panteizam“ (a usvojio ga je holandski filozof Baruh Spinoza).^[20]

Počevši oko 301. p. n. e., Zenon je predavao filozofiju u Stoa Poikile („Oslikani trem“), po čemu je njegova filozofija i dobila ime.^[21] Za razliku od drugih filozofskih škola, kao što su epikurejci, Zenon je izabrao da svoju filozofiju predaje u javnom prostoru, koji je bio kolonada koja je gledala na centralno okupljalište Atine, Agoru.

Od prve dve faze stoicizma nisu sačuvana potpuna dela. Sačuvani su samo rimski tekstovi iz kasne Stoe.^[22]

Stoicizam je postao najpopularnija filozofija među obrazovanom elitom u helenističkom svetu i Rimskom carstvu,^[23] do tačke u kojoj su, po rečima Gilberta Mareja, „skoro svi naslednici Aleksandra [...] sebe proglasili stoicima“.^[24]

• Antička filozofija
• Kinici
• Neostoicizam