Аутохтони народи
Аутохтони народи, познати и као домородачки и урођенички народи или староседеоци,[1][2][3] су народи који су насељавали своју земљу пре доласка досељеника из других крајева света.[4][5][6] Термин староседеоци први су, у његовом модерном контексту, употребили Европљани, који су га користили да би разликовали староседелачке народе Америке од европских досељеника у Америци и од Африканаца који су доведени у Америку као поробљени народ. Термин је можда први употребио у овом контексту сер Томас Браун 1646. године, који је изјавио „и иако у многим деловима тренутно постоје ројеви црнаца који служе под Шпанцима, ипак су они превезени из Африке, од Колумбовог открића; и нису аутохтони или прави староседеоци Америке."[7][8]
Народи се обично описују као „аутохтони“ када одржавају традицију или друге аспекте ране културе која је повезана са првим становницима датог региона.[9] Не деле сви аутохтони народи ову карактеристику, јер су многи усвојили суштинске елементе колонизаторске културе, као што су одећа, религија или језик. Аутохтони народи могу бити насељени у датом региону (седентарни), показивати номадски начин живота на великој територији или бити пресељени, али су генерално историјски повезани са одређеном територијом од које зависе. Аутохтона друштва се налазе у свим насељеним климатским зонама и континентима света осим Антарктика.[10] Постоји око пет хиљада аутохтоних нација широм света.[11]
Домовине аутохтоних народа су историјски колонизоване од стране већих етничких група, које су колонизацију оправдавале веровањима у расну и верску супериорност, коришћењем земљишта или економским могућностима.[12] Хиљаде аутохтоних народа широм света тренутно живе у земљама у којима нису већинска етничка група.[13] Аутохтони народи се и даље суочавају са претњама свом суверенитету, економском благостању, језицима, начинима знања и приступу ресурсима од којих зависе њихове културе. Уједињене нације, Међународна организација рада и Светска банка дефинисале су права староседелаца у међународном праву.[14] УН су 2007. године издале Декларацију о правима аутохтоних народа (UNDRIP) како би усмериле националне политике држава чланица на колективна права аутохтоних народа, укључујући њихова права на заштиту своје културе, идентитета, језика, церемонија и приступ запошљавању, здравство, образовање и природни ресурси.[15]
Процене укупне глобалне популације аутохтоних народа обично се крећу од 250 милиона до 600 милиона.[16] Званичне ознаке и терминологија ко се сматра аутохтоним се разликују од земље до земље. У насељеним државама које су колонизирали Европљани, као што су Америка, Аустралија, Нови Зеланд и Океанија, статус староседилаца се генерално непроблематично примењује на групе које директно потичу од народа који су тамо живели пре насељавања Европе. У Азији и Африци, где живи већина аутохтоних народа, бројеви о староседелачком становништву су мање јасни и могу драматично да варирају пошто државе имају тенденцију да потцењују популацију аутохтоних народа или их дефинишу различитом терминологијом.[17]
Терминологија
У међународном праву не постоји јасна општеприхваћена дефиниција појма аутохтони народи због низа разлога: они су припадници различитих раса, култура, језичких група, религија, и живе готово на свим насељеним континентима; они су у различитим фазама друштвеног, економског и културног развоја. Као резултат тога, они имају различите потребе, интересовања, тежње и захтеве. Организација Уједињених нација у име Специјалног известиоца по питању дискриминације староседелаца за Поткомисију ОУН-а о спречавању дискриминације и заштиту мањина Хозеа Мартинеза Кобоа, даје следећу радну дефиницију:[18]
Аутохтони народи су они народи који имају историјски континуитет са друштвима која су постојала на територији ових народа пре инвазије и колонизације, и који себе сматрају различитим од осталих делова друштва које данас преовладава на тим територијама или њиховим деловима. Данас чине не доминантни део друштва и одлучни су да очувају, развијају и пренесу будућим генерацијама територије предака, и етнички идентитет, као основу њиховог континуираног постојања као народа, у складу са својим сопственим културним обрасцима, друштвеним установама и правним системом.
Аутохтони народи живе у свим деловима света: то су, на пример, Евенки на Далеком истоку, Ескими и Алеути у поларном делу Северне Америке и на Далеком истоку, Лапонци у Скандинавији и на Полуострву Кола, Маори на Новом Зеланду, Индијанци у Америци. На свим деловима света их има око 300 милиона људи.[4][19]
Израз "аутохтони народи" (енгл. Indigenous peoples) укључен је у лексикону[4] међународног права, а користи се у разним документима ОУН-а[20] и других међународних организација. У законодавству Руске Федерације користи се термин "аутохтони народи" и "мали народи". Речи и изрази, "староседеоци"[21], "аутохтони"[22][23], " староседеоци ", "домороци" је семантички сличан термину "урођеници", али у законским документима се не користи.
Историја
Током колонизације света, која је почела у 15. веку и трајала све до 20. века, већина аутохтоних народа, а нарочито малобројних аутохтоних народа света, испоставило се, била је под претњом изумирања. Аутохтони народи како је записано у резолуцији 61/295 Генералне скупштине УН-а од 13. септембра 2007. године, „били су жртве историјске неправде настале због, између осталог, колонизације и њихове лишености својих земаља, територија и ресурса што им отежава спровођење, њиховог права на развој у складу са својим потребама и интересима”.[20]