Frederik Ašton
Ser Frederik Vilijam Malandejn Ašton (17. september 1904 — 18. avgust 1988) bio je britanski baletski igrač i koreograf. On je isto tako radio kao režiser i koreograf u operi, na filmu i revijama.
| Frederik Ašton Ser | |
|---|---|
 Frederik Ašton | |
| Puno ime | Frederik Vilijam Malandajn Ašton |
| Ime po rođenju | Frederick William Mallandaine Ashton |
| Druga imena | Frederick Ashton |
| Datum rođenja | 17 septembar 1904 |
| Mesto rođenja | Gvajakil Ekvador |
| Datum smrti | 18. avgust 1988. (83 god.) |
| Mesto smrti | Čandos Lodž, Aj u Safoku Ujedinjeno Kraljevstvo |
| Prebivalište | Britanija |
| Državljanstvo | englesko |
| Zanimanje | koreograf |
| Aktivni period | 1926–1980 |
| Radovi |
|
Odlučan da postane plesač, uprkos protivljenju svoje tradicionalne porodice srednje klase, Ašton je uspeo da bude učenik Leonida Masjana, i kasnije Marije Rambert. Godine 1926. Rambert ga je ohrabrio da se okuša u koreografiji, te iako je nastavio da profesionalno pleše, sa uspehom, on je postao poznat kao koreograf.
Ašton je bila glavni koreograf Ninete de Valua, od 1935. do njenog odlaska u penziju 1963. godine, u kompaniji koja je kasnije postala poznata pod nazivima Vik-Velsov balet, Sadlerov Velsov balet i Kraljevski balet. On je nasledio de Valuo na mestu direktora kompanije, a služio je u toj funkciji sve do vlastitog penzionisanja 1970. godine.
Široko su priznate Aštonove zasluge za stvaranje specifičnog engleskog žanra baleta. Među njegovim najpoznatijim delima su Fasada (1931), Simfonijske varijacije (1946), Pepeljuga (1948), La fille mal gardée (1960), Monotoni I i II (1965), Varijacije enigme (1968) i balet dugometražnog filma The Priče Beatriks Poter (1970).
Život i karijera
Rane godine
Ašton je rođen u Gvajakilu u Ekvadoru, kao četvrto od petoro dece Džordža Aštona (1864–1924) i njegove druge žene, Džordžine (1869–1939), devojački Falčer. Džordž Ašton je bio manager Centralno i južno američke kablovske kompanije i vicekonzul pri Britanskoj ambasadi u Gvajakilu.[1]
Godine 1907, porodica se preselila u Limu u Peruu, gde je Ašton pohađao dominikansku školu. Kada su se 1914. vratili u Gvajakil, on je pohađao školu za decu iz engleske kolonije. Jedan od njegovih formativnih uticaja bilo služenje kao oltarski dečak rimokatoličkog nadbiskupa, što je u njemu nadahnulo ljubav prema ritualu.[1] Jedan, još snažniji uticaj izvršila je predstava u kojoj je plesala Ana Pavlova 1917. godine. Nakon tog iskustva je rešio da postane plesač.[1]
Ples nije bio prihvatljiva karijera za konvencionalnu englesku porodicu u to vreme. Kasnije se Ašton prisećao: „Moj otac je bio prestravljen. Možete samo da zamislite stav srednje klase. Moja majka bi rekla: 'On želi da izađe na binu.' Ona nije mogla da prisili sebe da pomene balet.”[2] Aštonov otac ga je poslao 1919. godine u Englesku u Dover koledž, gde je bio mizeran. Homoseksualac, i sa izrazito španskim naglaskom koji su ismejali njegovi drugovi iz razreda, nije se uklapao u osrednju javnu školu ranih 1920-ih.[2]
On nije bio akademski naklonjen, te je njegov otac odlučio da bi nakon napuštanja škole 1921. godine Ašton trebalo da se pridruži komercijalnoj kompaniji. On je radio za uvozno-izvoznu firmu u gradu Londonu, gde mu je njegova sposobnost da govori španski i francuski, pored engleskog jezika davala prednost.[1] U januaru 1924. Džordž Ašton je izvršio samoubistvo. Njegova udovica je postala finansijski zavisna od svojih starijih sinova, koji su vodili uspešan posao u Gvajakilu. Ona se preselila u London da bi bila sa Aštonom i njegovom mlađom sestrom Edit.[1]
Koreografija
Ašton je kreirao više od osamdeset baleta. U njegovom Ko je ko unosu, identifikovani su sledeći radovi:[3]
- A Tragedy of Fashion (muzika Judžina Gusensa, kompozicija Ernesta Ervinga) (1926)
- Various dances za produkciju opere Vilinska kraljica Perselovog operskog društva: (po muzici Henrija Persela) (1927)
- Pas de deux (muzika Frica Krajslera) (1927)
- Suite de danses (muzika Volfgang Amadeusa Mocarta) (1927)
- Argentine Dance (Artelova muzika) (1927)
- Nymphs and Shepherds (muzika Volfgang Amadeusa Mocarta) (1928)
- Leda (muzika Kristofa Vilibalda Gluka) (1928)
- -{Razni plesovi za Jew Süss (slučajna muzika koju je priredio Konstant Lambert) (1929)
1930-te
- Capriol Suite (muzika Pitera Voloke) (1930)
- Pomona (muzika Konstanta Lamberta) (1930)
- Regatta (muzika Gavina Gordona) (1931)
- La Péri (muzika Lea Delibesa) (1931)
- Façade (muzika Vilijama Voltona) (1931)
- The Lady of Shalott'' (muzika Jana Sibelijusa) (1931)
- Foyer de danse (muzika Lorda Bernersa) (1932)
- Les Masques (muzika Fransisa Pulanka) (1933)
- Les Rendezvous (muzika Danijela Obera, u aranžmanu Konstanta Lamberta) (1933)
- Pavane pour une enfante défunte (muzika Morisa Ravela) (1933)
- Mephisto Valse (muzika Franca Lista) (1934)
- Le Baisier de la fée (muzika Igora Stravinskog) (1935)
- Apparitions (muzika Franca Lista, u aranžmanu Konstanta Lamberta i orkerstraciji Gordona Jakoba) (1936)
- Nocturne (muzika Frederika Deliusa) (1936)
- Les Patineurs (muzika Đakoma Mejerbira, u aranžmanu Konstanta Lamberta) (1937 )
- A Wedding Bouquet (muzika Lorda Bernersa) (1937)
- Horoscope (muzika Konstanta Lamberta) (1938)
- The Judgement of Paris (muzika Lenoksa Berklija) (1938)
- Cupid and Psyche (muzika Lord Berners) (1939)
1940-te
- Dante Sonata (muzika Franca Lista, u orkestraciji Konstanta Lamberta) (1940)
- The Wise Virgins (muzika J S Baha, orkestracija Vilijama Voltona), (1940)
- The Wanderer (muzika Franca Šuberta) (1941)
- The Quest (muzika Vilijama Valtona) (1943)
- Symphonic Variations (muzika Sezara Franka) (1946)
- Les Sirènes (muzika Lorda Bernersa, orkestracija Roja Daglasa) (1946)
- razni plesovi za operu Vilenska kraljica u produkciji Kraljevske opere (muzika Henrija Persela, u aranžmanu Konstanta Lamberta) (1946)
- Valses nobles et sentimentales (muzika Morisa Ravela) (1947)
- Scènes de ballet (muzika Igora Stravinskog) (1948)
- Don Juan (muzika Ričarda Štausa) (1948)
- -{Pepeljuga (muzika Sergeja Prokofjeva) (1948)
- Le Rêve de Léonor (muzika Bendžamina Britna, orkestracija Artura Oldhama) (1949)
1950-te
- Illuminations (muzika Bendžamina Britena) (1950)
- Daphnis et Chloé (muzika Morisa Ravela) (1951), kreirano za Margo Fontejn i Majkla Somes
- Tiresias (muzika Konstanta Lamberta) (1951)
- Sylvia (muzika Lea Deliba) (1952)
- Picnic at Tintagel (muzika Arnolda Baksa) (1952)
- Homage to the Queen (muzika Malkolma Arnolda) (1953)
- Madame Chrysanthème (muzika Alana Rostorna) (1955)
- Romeo and Juliet (muzika Sergeja Prokofijeva) (1955)
- Rinaldo and Armida (muzika Malkolma Arnolda) (1955)
- La Péri (muzika Pola Dukasa) (1956)
- Birthday Offering (muzika Aleksandra Glazunova, u aranžmanu Roberta Irvinga) (1956)
- Ondine (muzika Hansa Vernera Henze) (1958), kreirana za Dejm Margot Fontejn
- La Valse (muzika Morisa Ravela) (1958)
1960-te
- La fille mal gardée (muzika Ferdinanda Herolda - Džona Lančberija (1960)
- Persephone (muzika Igor Stravinskog) (1961)
- The Two Pigeons (muzika Andre Mesaža, u aranžmanu Džona Lanhberija) (1961)
- Marguerite and Armand (muzika Franca Lista, orkestracija Hamfrija Serla) 1963). Solisti: Margot Fontejn i Rudolf Nurejev
- San po uzoru na Šekspirovo delo San letnje noći (muzika Feliks Mendelson, deo muzike u aranžmanu Džona Lančberija) (1964)
- Monotones (muzika Erika Setija, orkestracija Kloda Debisija) (1965)
- Jazz Calendar (muzika Ričarda Rodnija Beneta) (1968)
- Enigma Variations (muzika Edvarda Elgara) (1968)
1970-te
- Die Geschöpfe des Prometheus (Prometejova stvorenja) (muzika Ludviga van Betovena) (1970)
- Lament of the Waves (muzika Gerarda Mejsona) (1970)
- The Walk to the Paradise Garden (muzika Frederika Delijusa) (1972)
- Five Brahms Waltzes in the Manner of Isadora Duncan (muzika Johanesa Bramsa) (1976) (prošireno iz Bramsovog valcera, 1975)
- A Month in the Country (muzika Frederika Šopena, aranžman Džona Lančberija) (1976)
- Voices of Spring (muzika Johana Štrausa Mlađeg) (1977)
1980-te
- Rhapsody (muzika Sergeja Rahmanjinova) (1980)
- Pas de légumes (muzika Đoakina Rosinija) (1982)
- La chatte métamorphosée en femme (muzika Žaka Ofenbaha) (1985)
