чедомир миндеровић | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Гроб Чедомира Миндеровића у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду | |||||||
Лични подаци | |||||||
Датум рођења | (1912-10-31)31. октобар 1912. | ||||||
Место рођења | Београд, Краљевина Србија | ||||||
Датум смрти | 16. јануар 1966.(1966-01-16) (53 год.) | ||||||
Место смрти | Делхи, Индија | ||||||
Професија | књижевник | ||||||
Породица | |||||||
Супружник | Зора Миндеровић | ||||||
Деловање | |||||||
Члан КПЈ од | 1941. | ||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||
управник Народне библиотеке Србије | |||||||
Период | 1960—1965. | ||||||
Одликовања |
|
Чедомир Миндеровић (Београд, 31. октобар 1912 — Делхи, 16. јануар 1966) био је књижевник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије.[1]
Као ђак гимназије приступио је револуционарном омладинском покрету, због чега је као малолетник одговарао пред Државним судом за заштиту државе и био осуђен на шест месеци затвора.
Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Током НОР-а био је на дужностима:
После ослобођења Југославије, налазио се на функцијама:
Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и имао чин резервног потпуковника ЈНА. Од 1957. године се налазио у дипломатској служби у Државном секретаријату за иностране послове.
Умро је 16. јануара 1966. године у Делхију, главном граду Индије, где се налазио у дипломатској служби.[2] Кремиран је, а његова урна је 20. јануара положена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Један је од првих заслужних личности сахрањених у овој алеји, која је изграђена годину дана пре његове смрти.[3]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден народног ослобођења.
Његова прва супруга Катарина Кета Шер-Миндеровић била је учесница Народноослободилачке борбе. Ухваћена је и стрељана у Шапцу 1942. године.
У својим предратним књижевним делима приказивао је беду градских предграђа и бунтовност политичких и социјално потлачених. У том периоду објавио је неколико збирки песама и 1940. године књигу поетске прозе „Уска улица“. Током рата је писао родољубиве песме, а после рата је написао:[4]
Као књижевник Миндеровић је остао упамћен као модерниста међу социјалним писцима. Аутор је неких од познатијих револуционарних песама од којих се истичу - „Црвен је исток и запад“, „Југославија“ и „Стег партије”. Године 1946. је победио на конкурсу за химну ФНР Југославије, али ова песма никада није званично усвојена и до краја постојања СФРЈ је као химна коришћена песма „Хеј Словени“.
Писаћи сто Чедомира Миндеровића налази се у Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.[5]
Функције у институцијама културе | ||
---|---|---|
Директор Народне библиотеке Србије 1960—1965 |
Уметници у Народноослободилачкој борби | ||
---|---|---|
Истакнути уметници учесници Народноослободилачког рата | ||
књижевници |
| |
сликари | ||
остали |
Директори Народне библиотеке Србије | |
---|---|
|