Сребреница
Сребреница је градско насеље и сједиште општине Сребреница у источном дијелу Републике Српске, БиХ. Према коначним подацима пописа становништва у БиХ 2013. године, град Сребреница има 32.241 становника.[1]
Сребреница | |
---|---|
![]() Поглед на Сребреницу | |
Административни подаци | |
Држава | Босна и Херцеговина |
Ентитет | Република Српска |
Општина | Сребреница |
Становништво | |
— 2013. | ![]() |
Географске карактеристике | |
Координате | 44° 06′ 19″ С; 19° 17′ 48″ И / 44.1053328° С; 19.2967283° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
Остали подаци | |
Поштански број | 75430 |
Позивни број | 056 |
Веб-сајт | www |
Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику (1818) писао је назив Сребрница.[2]
Географија
Сребреница, заједно са подручјем Осат, захвата средишње рубно подручје источног дијела Републике Српске. Једним дијелом источни и цијели јужни дио општине лежи у завоју Дрине и представља састави дио ширег, веома живописног географског мозаика Подриња. Географски, територија општине, укупне површине 527 км², омеђена је сусједним општинама: са југа Рогатицом, са запада Власеницом и Милићима, а са сјевера Братунцем. Њен источни дио силази на Дрину, која је, истовремено, и граница са Републиком Србијом. Урбано подручје града Сребренице простире се на сјеверним падинама површи Зелени Јадар, око уске долинске равни Црвене ријеке и Ћићевачког потока, саставница Крижевице. Сребреница лежи на 360 м надморске висине. Град се развија према сјеверној оси отворене долинске равни, на пресјеку координата 43º 59′ СГШ и 19º 26′ ИГД.
По геоморфолошком изгледу рељефа овдје се може издвојити пет цјелина:
- Источни обронци планине Јавор — Чине хомогену цјелину палеозојских стијена, праћене терцијарним изливом лаве. Доминирају остаци заобљених вулканских купа обрасле бујном шумском вегетацијом, уским и стрмим тектонским процјепима, што је и утицало на њихову слабу међусобну повезаност комуникацијама. Простиру се јужно и југозападно од Сребренице. Површина предјела је тектонски разломљена, нарочито у средњем дијелу, гдје се појављује више долина кањонског и клисурастог типа са мањим ерозивним проширењима.
- Површ Зелени Јадар — Ова благо заталасана површ изграђена од кречњака и доломита тријаске старости, а прекривена растињем и травом. Флувијалног је карактера (обликовала ју је ријека Зелени Јадар са својим притокама). На странама изнад површи има пећинских отвора, што упућује на интензитет карстификације унутрашње кречњачке масе.
- Висораван Осат — Карактерише је морфолошка разуђеност и орографски слијед динарског система (сјеверозапад, југоисток). На њој су висови: Чаурка (1.072 м), Кварац (1.087 м), Врањевина (1.104 м), Лучева раван (1.150 м), Бањево брдо (1.128 м), Крк (1.100 м), итд. Перспектива Осата је у развоју зимског туризма, с обзиром на повољне терене сјеверне експозиције и богатство сњежног покривача (од новембра до марта).
- Планина Сушица — На крајњем југу доминира кречњачки непроходни масив Сушица (1.243 м), са стрмим странама и литицама које гротескно надвисују корито Дрине. Ту је и једно од скровишта реликтног четинара Панчићева оморика.
- Кањон Дрине — Овим кањоном, својом грандиозношћу, доминирају стрме и бијеле литице између кречњачких масива Таре и Сушице. На том мјесту доминантна је дубинска, а на излазу из клисуре, према Бајиној Башти и Скеланима, дошла је до изражаја бочна ерозија, што је морфолошки дефинасало котлину, пространију и равнију на десној, него на лијевој обали Дрине (Ристановић С, Река Дрина и Подриње, Београд 2000).
Историја
На подручју Сребренице налазе се антички локалитети Аргентаријум и Домавија из времена римске власти, када се то подручје налазило на крајњем сјевероистоном крају римске провинције Далмације. На територији Сребренице откривена је и значајна рановизантијска црква из шестог столећа.[3]
Средњи вијек
Током раног средњег вијека, Кнежевина Србија се по свједочењу византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита (945-959) простирала према сјеверозападу до области Соли (шире подручје око данашње Тузле),[4] тако да је укључивала и сво Подриње.
Сребреница се помиње од друге половине 14. вијека као важно рударско мјесто, које је добило име по рудницима сребра.[5]
Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки је након рата против Босне из њеног састава издвојио Сребреницу и поклонио је српском деспоту Стефану Лазаревићу 1411. године.[6] Стефан Лазаревић је своју владавину у тој области започео једним тешким чином. Кад су се у руднику Сребреници побунили рудари, наредио је да се коловође казне стављањем усијаних бјелутака под колена, и тако заувијек остану осакаћени.[7] У старом ћирилском српском документу који описује како је Сребреница освојена од Босне, за њене становнике се каже: „Се же вси јереси богомилские сут.”[8]
У средњем вијеку је промијенила више господара, док средином 15. века није потпала под османску власт.[5]
Нови вијек
Од средине 15. вијека до 1878. године, Сребреница се налазила под влашћу Османског царства. Била је сједиште истоимене нахије и кадилука, а налазила се у саставу Зворничког санџака, који је припадао Боснском пашалуку.[9]
Потом је у раздобљу од 1878. до 1918. године била у саставу аустроугарске Босне и Хецеговине.
Модерно доба
Војска Краљевине Србије је ослободила Сребреницу од Аустроугарске 18. септембра 1914. године.[10] Нови период развоја бање Сребрница почиње 1930. када су у главном извору "Црни губер" пронађене "радијумове еманације"; врело је тада преуређено и дограђено тако да је поред флаширања омогућено и купање.[11]
Други свјетски рат
За вријеме Другог свјетског рата у Сребреници је масовно пострадало српско становништво. Од Срба који су живјели у Сребреници, остала је жива само једна дјевојчица[12] На други дан православног празника Тројица 14. јуна 1943, усташе су побиле 250 српских цивила.[13] Тог дана усташе су у Сребреници побиле преко 150 Срба, једну петочлану јеврејску породицу и једног муслимана који је био ожењен Српкињом са његовом породицом.[13] Истог дана усташе су побиле 97 Срба у сребреничком селу Залазје.[13]
Распад Југославије
У периоду од 1992. до 1995. године контролу над градом су имале бошњачке наоружане формације које су игнорисале резолуцију 824 Савета безбједности Уједињених нација од 6. маја 1993, у којој се Сребреница проглашава демилитаризованом зоном под заштитом Уједињених нација. Велика количина оружја, међусобно неповерење и нетрпељивост, доводили су до сталних одмазда над цивилним становништвом, које је било изложено убиствима и прогонима, углавном по етничкој основи. Муслиманско становништво је предало оружје 19. априла 1992. године, а град је стављен под контролу Републике Српске.
У мају исте године је поново преузимају снаге Армије Републике БиХ и контролишу до 1995. године, константно изводећи диверзантска дејства ка положајима Војске Републике Српске и цивилном становништву околних села.[14] Постоје изјаве да је за 3 године ратовања страдало више од 3.500 жртава српске националности.[15]Док је Армија РБиХ под командом Насера Орића вршила злочине у околним сребреничким селима насељеним углавном српским становништвом, Војска Републике Српске је планирала заузимање града. У периоду од 1992. до 1995. године на подручју Сребренице и околине је убијено 3.287 Срба.[16]
Јула 1995. године, за само 7 дана снаге ВРС под командом генерала Ратка Младића, у оквиру контраофанзиве под кодним именом Криваја 95, успоставиле су контролу над Сребреницом. Према Бошњацима и већем делу западне штампе, као и по Међународном суду правде у Хагу, овај злочин је квалификован као геноцид[17] над бошњачким становништвом за који је одговорна Војска Републике Српске и српске паравојне формације који су у току акције убили 7.000—8.000 Бошњака.[18] Постоје тврдње да је то највећи масовни злочин на простору Европе после Другог свјетског рата,[19][20][21][22][23] што српска страна — иако је у Меморијалном центру Поточари до сада већ укопано више од 6.500 пронађених жртава[24] — оштро негира и сматра да је број од 7.000—8.000 знатно преувеличан и да је дјело западне пропаганде и медијског рата против Републике Српске и српског народа.[тражи се извор] Српска страна тврди да су у попису сребреничких жртава били искључиво мушкарци (војни заробљеници),[25] а не цивили (жене, деца, старци и немоћни) и да је већина изгинула током пробоја према Тузли приликом тешких борби са ВРС,[26] те да је велики део жртава прекопаван и довожен са других локација[26] и да је на Сребреничким надгробним плочама пописано неколико стотина живих људи;[27] тадашњи предсједник „Општинске организације породица заробљених погинулих бораца и несталих цивила Сребреница”, а касније и сам градоначелник Младен Грујичић, изразио је сумњу да су у Меморијалном центру у Поточарима код Сребренице покопане и српске жртве и приказане као бошњачке.[28] Народна скупштина Републике Србије је 2010. године усвојила посебну Декларацију о осуди злочина у Сребреници.[29]
У знак сјећања на жртве, у Сребреници је подигнут Меморијални центар. Сваке године 11. јула се одаје пошта жртвама масакра.
Становништво
Састав становништва – насељено мјесто Сребреница | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
2013. | 1991.[30] | 1981.[31] | 1971.[32] | ||||
Укупно | 2 410 (100,0%) | 5 746 (100,0%) | 4 512 (100,0%) | 3 088 (100,0%) | |||
Срби | 1 369 (56,80%) | 1 632 (28,40%) | 1 406 (31,16%) | 921 (29,83%) | |||
Бошњаци | 998 (41,41%) | 3 673 (63,92%)1 | 2 473 (54,81%)1 | 1 858 (60,17%)1 | |||
Неизјашњени | 13 (0,539%) | – | – | – | |||
Хрвати | 8 (0,332%) | 34 (0,592%) | 56 (1,241%) | 78 (2,526%) | |||
Муслимани | 4 (0,166%) | – | – | – | |||
Босанци | 4 (0,166%) | – | – | – | |||
Југословени | 3 (0,124%) | 328 (5,708%) | 496 (10,99%) | 89 (2,882%) | |||
Роми | 3 (0,124%) | – | 6 (0,133%) | – | |||
Православци | 3 (0,124%) | – | – | – | |||
Остали | 3 (0,124%) | 79 (1,375%) | 15 (0,332%) | 64 (2,073%) | |||
Црногорци | 1 (0,041%) | – | 27 (0,598%) | 46 (1,490%) | |||
Босанци и Херцеговци | 1 (0,041%) | – | – | – | |||
Албанци | – | – | 22 (0,488%) | 17 (0,551%) | |||
Словенци | – | – | 6 (0,133%) | 6 (0,194%) | |||
Македонци | – | – | 5 (0,111%) | 4 (0,130%) | |||
Мађари | – | – | – | 5 (0,162%) |
- 1 На пописима од 1971. до 1991. Бошњаци су пописивани углавном као Муслимани.
![]() |
|
Галерија
- Унутрашњост православне цркве
- Фрањевачка капела
- Бијела џамија
- Главни пут са запада према центру
- Главни пут са запада према центру
- Стари Град
- Рушевине бање Губер