Слободан Перовић (глумац)

Детињство је провео у Крушевцу, Приштини и Нишу. Током Другог светског рата, налазио се у немачком заробљеништву. По ослобођењу Југославије, запослио се у Министарству за социјално старање, у својству финансијског инспектора. Потом је радио у Индустрији прецизне механике, да би напослетку био запослен као књиговођа у Југословенском драмском позоришту (ЈДП). Глумом је почео да се бави пре него што је уписао Академију за позоришну уметност у Београду, 1949. године. Дипломирао је 1953. године у класи професора Јозе Лауренчића представом Зикови, рађеној према тексту Максима Горког.^[1]

Био је члан Београдског драмског позоришта, Југословенског драмског и Атељеа 212 од 1951. године. Прву филмску улогу остварио је као четник Марко у филму Њих двојица, 1955. године. На Филмском фестивалу у Пули награђен је Златном ареном, за комичну улогу мушкарца који мења улогу са презапосленом женом у филму Мушкарци из 1963. са Оливером Марковић, у режији Мила Ђукановића. Поред филмова, глумио је и у телевизијским серијама.^[2][3]

Остао је упамћен по улогама усамљеника; немоћних, очајних и отуђених ликова, људи који у себи крију велику трауму, прећутану бол или притајени порив за самоуништењем.^[1]

Преминуо је у Београду, 2. маја 1978. године, у 52. години живота. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Жељко Симић је 2020. написао монографију о животу Цице Перовића коју је издао Службени гласник.^[4][5]

• Слободан Перовић на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Откривена спомен-плоча глумцу Слободану Цици Перовићу (Б92, 3. мај 2017)
• Наш први „тотални глумац” (Политика”, 16. август 2021)