Сеоска ласта

Одрасли мужјак сеоске ласте дугачак је од 17 до 19 cm, укључујући и 2 до 7 cm дугачка репна пера. Има распон крила од 32 до 34,5 cm и тежи од 16 до 22 g. Има метално-плава леђа, риђ доњи део врата и чело и бео стомак и доњи део тела. Има два продужена пера у репу, који се раздвајају и формирају карактеристичан облик „ластиног репа“. У репу се такође могу уочити и беле пеге.^[2]

Женка сеоске ласте је прилично сличног изгледа и величине, али има краћи реп од мужјака, као и мање сјајне боје перја, изузев бељег стомака. Младунци ласте, када добију перје су генерално блеђе риђег лица, више браон и имају краћи реп од одраслих примерака.^[3]

Омиљено станиште сеоске ласте су отворена пространства са ниском вегетацијом, као што су пашњаци, ливаде и оранице, у чијој близини има воде. Ова врста ласте избегава шумовита и стрма подручја, као и подручја са великим бројем грађевина. Присуство објеката, као што су амбари, штале и одводни канали је значајно при одабиру места за прављење гнезда.^[2]

Гнезди се на северној хемисфери до надморске висине од 2.700 m,^[4] а на Кавказу^[2] и Северној Америци,^[5] и до 3.000 m. Врста не насељава само пустиње и хладне најсеверније делове континената северне хемисфере. У већем делу свог ареала избегава градове, које у Европи насељава градска ласта (Delichon urbicum). Изузетак је јапанско острво Хоншу, где сеоска ласта у већој мери насељава градска подручја, док сеоска подручја претежно насељава даурска ласта (Cecropis daurica).^[6]

По својим прехрамбеним навикама, сеоска ласта је слична другим инсектоједима који се хране у лету (друге врсте ласта и несродних чиопа). Није брз летач, брзина коју достиже у лету је процењена на око 11 m/s - 20 m/s.^[7][8]

Сеоска ласта се храни на отвореним површинама^[9] на висини од 7 – 8 m изнад површине воде или земље. Често прати животиње, људе и пољопривредне машине, и при томе лови узнемирене инсекте. Повремено хвата плен са површине воде, зидова или биљака.^[2]

Мужјаци сеоске ласте се враћају у области где се гнезде пре женки и бирају места за гнезда. Успешност мужјака при одабиру партнера зависи од дужине кракова репа, при чему су женкама привлачнији мужјаци који имају репове са дужим крацима.^[2][10]

У јужном делу ареала, сезона гнежђења траје од фебруара или марта до септембра, док у северном делу ареала обично траје од краја маја или почетка јуна до септембра.^[11]

Оба пола бране гнездо, али мужјаци су агресивнији и територијалнији.^[6] Парови остају заједно до краја живота, али је парење са другим јединкама уобичајено.

• Snow, David; Perrins, Christopher M. (editors) (1998). The Birds of the Western Palearctic concise edition (2 volumes). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-854099-1. CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
• Turner, Angela K; Rose, Chris (1989). Swallows & Martins: An Identification Guide and Handbook. Boston: Houghton Mifflin. стр. 164–169. ISBN 978-0-395-51174-9. 
• Liechti, Felix; Bruderer, Lukas (15. 8. 2002). „Wingbeat frequency of barn swallows and house martins: a comparison between free flight and wind tunnel experiments”. The Journal of Experimental Biology. The Company of Biologists. 205 (16): 2461—2467. PMID 12124369. 
• Park, Kirsty; Rosén, Mikael; Hedenström, Anders (2001). „Kinematics of the barn swallow (Hirundo rustica) over a wide range of speeds in a wind tunnel”. The Journal of Experimental Biology. 204 (15): 2741—2750. ISSN 0022-0949. PMID 11533124. Архивирано из оригинала 9. 11. 2007. г. Приступљено 1. 12. 2007. 
• Turner, Angela (29. 1. 2010). The Barn Swallow. Bloomsbury Publishing. стр. 41—114. ISBN 978-1-4081-2821-3. 
• Saino, Nicola; Romano, Maria; Sacchi; Roberto; Ninni, Paola; Galeotti, Paolo; Møller, Anders Pape (2003). „Do male barn swallows (Hirundo rustica) experience a trade-off between the expression of multiple sexual signals?”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 54 (5): 465—471. doi:10.1007/s00265-003-0642-z. 

Медији везани за чланак Сеоска ласта на Викимедијиној остави