Самогласник
У фонетици, самогласник (такође вокал) је назив за глас у говорном језику који се ствара без запреке у говорном тракту тако да ваздушна струја слободно пролази од плућа до усана.[1]
У српском језику самогласници су: а, е, и, о и у.
У сваком природном језику, слог укључује самогласнике. У неким језицима у тој функцији могу стајати уз самогласнике и гласови који се фонетички сматрају сугласницима, као на пример р у српској речи врт [vr̩t].
Дефиниција
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/77/Spectrogram_-iua-.png/250px-Spectrogram_-iua-.png)
Постоје две комплементарне дефиниције самогласника, једна фонетска и друга фонолошка.
- У фонетској дефиницији, самогласник је звук, као што је енглески „ah” /ɑː/ или „oh” /oʊ/, произведен са отвореним вокалним трактом; он је средњи (ваздух излази дуж средине језика), орални (барем део протока ваздуха мора изаћи кроз уста), без трења и континуиран.[2] Не постоји значајно повећање ваздушног притиска у било којој тачки изнад глотиса. Ово је у супротности са сугласницима, као што је енглеско „sh” [ʃ], који имају сужење или затварање у неком тренутку дуж вокалног тракта.
- У фонолошкој дефиницији, самогласник је дефинисан као слоговни, звук који чини врх слога.[3] Фонетски еквивалентан, али неслоговни звук је полуглас. У оралним језицима, фонетски самогласници обично чине врх (нуклеус) многих или свих слогова, док сугласници формирају почетак и (у језицима који их имају) код. Неки језици дозвољавају другим звуцима да формирају језгро слога, као што је слоговно (тј. вокално) l у енглеској речи table [ˈtʰeɪ.bl̩] (када се не сматра да има слаб самогласнички звук: [ˈtʰeɪ.bəl]) или слоговно р у српскохрватској речи врт [ʋr̩̂t] „башта“.
Фонетска дефиниција „самогласника” (тј. звука који се производи без сужења у вокалном тракту) не поклапа се увек са фонолошком дефиницијом (тј. звука који формира врх слога).[4] Апроксиманти [j] и [w] ово илуструју: оба су без много сужења у вокалном тракту (тако да фонетски изгледају као самогласници), али се јављају на почетку слогова (нпр. у „yet“ и „wet”) што сугерише да су фонолошки сугласници. Слична дебата се води око тога да ли реч попут bird у ротичком дијалекту има самогласник р-боје /ɝ/ или слоговни сугласник /ɹ̩/. Амерички лингвиста Кенет Пајк (1943) предложио је термине „вокоид“ за фонетски самогласник и „вокал“ за фонолошки самогласник,[5] те су коришћењем ове терминологије [j] и [w] класификовани као вокоиди, али не и самогласници. Међутим, Мадисон и Емори (1985) су показали из низа језика да се полугласници производе са ужим сужењем вокалног тракта од самогласника, те се на основу тога могу сматрати сугласницима.[6] Без обзира на то, фонетске и фонемске дефиниције и даље би биле у сукобу за слоговно /l/ у речи table или слоговни назали у речима button и rhythm.
Акустика
У трећем издању свог уџбеника, Петер Ладефогед је препоручио коришћење дијаграма Ф1 у односу на Ф2 – Ф1 да би се приказао квалитет самогласника.[7] Међутим, у четвртом издању, променио је препоруку да би усвојио једноставну зависност Ф1 од Ф2,[8] и ова једноставна зависност Ф1 од Ф2 је задржана у петом (и последњем) издању књиге.[9] Катрина Хејворд упоређује ове две врсте дијаграма и закључује да цртање Ф1 наспрам Ф2 – Ф1 „није баш задовољавајуће због његовог утицаја на постављање централних самогласника“,[10] те такође препоручује коришћење једноставан дијаграм Ф1 наспрам Ф2. Заправо, овакву врсту графа Ф1 vs. Ф2 користили су аналитичари да покажу квалитет самогласника у широком спектру језика, укључујући РП,[11][12] краљичин енглески,[13] амерички енглески,[14] сингапурски енглески,[15] брунејски енглески,[16] севернофризијски,[17] турски кабардијски[18] и различитe аутохтонe аустралијскe језиke.[19]
Референце
Литература
Спољашње везе
- IPA chart with MP3 sound files
- IPA vowel chart with AIFF sound files
- Materials for measuring and plotting vowel formants Архивирано 2019-09-03 на сајту Wayback Machine
- Vowels and Consonants Архивирано 2005-07-03 на сајту Wayback Machine Online examples from Ladefoged's Vowels and Consonants, referenced above.