Предраг Ејдус

Родио се 24. јула 1947. године у Београду, од оца Јеврејина и мајке Српкиње.^[1][2] Завршио је 14. београдску гимназију, а дипломирао глуму 1972. године на Академији за позориште, филм и телевизију, у класи професора Миленка Маричића. Био члан аматерског позоришта Дадов од 1962. до 1968, a члан Драме Народног позоришта у Београду постао је одмах након дипломирања 1972, и ту је остао до 1993, када је са Светланом Бојковић и Предрагом - Микијем Манојловићем отишао из Народног позоришта, у знак протеста због доласка Александра Берчека на место управника позоришта. Пре тога био је в. д. директора Драме Народног позоришта. У Југословенско драмско позориште прешао 1993, a од 2001. је ванредни професор глуме на Академији уметности „Браћа Карић". Изабран је 2006. у звање редовног професора на предмету Глума.^[3] Био је и председник Удружења драмских уметника Србије од 1985. до 1989.

• Ујкин сан; Фјодора Достојевског у режији Егона Савина, Драма СНП-а, Нови Сад, 2006/07; Фотографије су део фото збирке Српског народног позоришта.
• 
  Гордана Ђурђевић Димић, Предраг Ејдус
• 
  Гордана Ђурђевић Димић, Предраг Ејдус, Милица Грујичић
• 
  Предраг Ејдус, Гордана Ђурђевић Димић, Југослав Крајнов, Оливера Стаменковић

У позориштима широм некадашње Југославије — у Београду, Новом Саду, Суботици, Загребу, у Немачкој, Француској, Канади, САД, Мађарској, Швајцарској — одиграо је 150 драмских улога. Снимио је више од 50 филмова, телевизијских драма и серија. У његове антологијске позоришне улоге убрајају се ликови: Осипа Мандељштама, Јоакима Вујића, кнеза Мишкина, Франца Кафке, Наполеона, Бориса Годунова, Исака Бабеља, Порфирија Петровича, Кир Јање, Лазе Дунђерског... Играо је у представама Фауст 1 и 2, Кир Јањи, Глембајевима, Млетачком трговцу, Супермаркету, Скупу. Представа Кир Јања, у којој је глумио насловну улогу, прославила је 2017. године 25 година извођења.^[4]

Преминуо је 28. септембра 2018. године у Београду.^[5][6][7] Комеморација је одржана 8. октобра у Народном позоришту у Београду.^[8]

Био је ожењен Милицом Ејдус, архитектом и сценографом. Имају кћер Вању (глумицу), и сина Филипа.

По националности се изјашњавао као Југословен.^[1]

• Добричин прстен за животно дело, 2008.
• Златни ћуран, за животно дело глумцу комичару, на Данима комедије у Јагодини, 2018.
• Статуете Јоаким Вујић за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије, 2004.
• Нушићева награда, за животно дело глумцу комичару, на позоришном фестивалу „Нушићеви дани“ у Смедереву, 2008.
• Специјална Стеријина награда за свеукупан допринос позоришној уметности Србије, 2018.
• Стеријина награда за најбоље глумачко остварење, за улогу у представи Је ли било кнежеве вечере? 1991.
• Стеријина награда за најбоље глумачко остварење, за улогу у представи Кир Јања 1993.
• Гран при „Татјана Лукјанова“,за улогу Салијерија у Амадеусу Питера Шефера, и улогу Дагија у представи Делиријум тременс, 2006.
• Статуета Ћуран, за улогу Јоакима Вујића у представи Како засмејати господара, на Данима комедије у Јагодини, 1986.
• Награда за дебитантску улогу на Филмским сусретима у Нишу 1973.
• Златни ловоров венац, на МЕС-у у Сарајеву 1981.
• Златни ловоров венац, на МЕС-у у Сарајеву 1989.
• Златна колајна на Фестивалу монодраме у Земуну 1991.
• Октобарска награда Београда, 1993.
• Статуета „Љубиша Јовановић“ у Шапцу, 1993.

Његов одлазак велики је губитак. Увек је био пун жеље за играњем. Сјајно, витешки се борио с болешћу. Нико није толико играо као он. Отишао је, али се још није наглумео... Код њега је било оно „глумим, дакле постојим”. Имају то и остали, али код њега је било више него у било ком другом.

— Светлана Бојковић, глумица.^[9]

Он је глумац од ретке врсте. Умео је од малог да учини много. Увек је исповедао истину. На сцени је поседовао неку врсту своје театралности и своју гестику. Ненадмашан. Велики. Биће запамћен као глумац истине и театралности.

— Дејан Мијач, позоришни режисер.^[9]

Један је од највећих првака драме Народног позоришта. Изузетних естетских светоназора, спреман да се упусти у рад изван клишеа класичног театра. Радио је као да дан траје 48 сати. Имао је велики ауторитет и радо дозвољавао да се заклањамо иза њега у заједничкој борби за уметност, у којој је увек био први.

— Жељко Грубач, драмски писац.^[9]

Отишао је неупоредиво најзначајнији глумац савремене српске сцене. Храбар и радознао. Пеца је у сваком погледу био узорна личност, прави лидер. Волео је све у театру: да о њему разговара, да планира, коментарише, гледа дивне представе. Волео је да игра, а највише да проба...

— Егон Савин, позоришни редитељ.^[9]

Пеца је био првосвештеник богиње Талије, гигантска фигура сцене. Позоришни фанатик, какав се дуго неће родити. Бриљантан глумац, интелектуалац, духовит човек, непоновљива људска појава. Имао сам част да неколико пута делим сцену с њим. Отишао је у легенду, а то је био и за живота.

— Миодраг Кривокапић, глумац.^[9]

• Факултет драмских уметности у Београду
• Добричин прстен
• Стеријина награда
• Статуета Јоаким Вујић