Патерик
Патерик или отачник је књига која својим садржајем припада жанру аскетске литературе. У старословенском језику се назива отачник. Садржи многобројне приче о монашким подвизима, који имају дидактичку улогу.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/70/%D0%9F%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9_%D0%BF%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA_-_1885.djvu/page1-220px-%D0%9F%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9_%D0%BF%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA_-_1885.djvu.jpg)
Настанак патерика се везује за почетак успостављања монашког живота у Египту (III - IV век). У монашким срединама је настао већи број збирки оваквих поука. Најстарији међу њима је Египатски патерик (IV - V век). Године 420, Паладије Еленопољски је написао дело ове врсте – Лавсаик. Међу египатским монасима је у IV и V веку формирано Слово отаца. Јован Мосх је почетком VII века саставио Луг духовни, који је називан Синајским патериком – најстарији потпун препис. Други потпун препис је био Скитски отачник. Папа Гргур I је написао Дијалоге о житију и чудима италијанских отаца и вечности душе.
Отачник је на старословенски језик преведен још у време Ћирила и Методија.
Најстарија посведочена прича из отачника налази се у Супрасаљском зборнику, који је писан у источној Бугарској половином XI века.
Један од најстаријих српских сачуваних патерика је рукопис Пећке патријаршије из последње четвртине XIII века и Патерик Свете Тројице Пљеваљске из XVII века[1].
Референце
Литература
- Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит.