Наивна уметност

Наивна уметност или наива је посебни сегмент уметности XX века. Означава дела, најчешће самоуких уметника, која се не слажу са доминантним токовима у уметности свога доба.^[5]

Начела наивне уметности
То је делатност уметнички нешколованих
Уметници су претежно из сеоских средина
Карактеристичан је спонтани позив за уметничким радом, кроз који самоуки уметник своје основно занимање доживљава као личну инспирацију и поглед на свет, и начин на који саопштава свој доживљај живота, постојања и битисовања.^[1]
Одсутност норми свих официјелних уметничких праваца
Изолација сликара од уметничких тенденција времена
Настојање да се што верније репродукује виђено
Ограниченост уметника на себе самог
Јак утицај фантастике, спајање иреалног са реалним
Технички проблеми имају предност над естетским
Занемаривање правила пропорције, односно боја...
Животно дело наивних сликара не показује никакав развој, сем усавршавања технике и композиције.^[2]^[3]^[4]

Наивна уметност је аутономна уметност која постоји независно од јасно одређених одлика стила и уметничког образовања, одвојена од спољашњих утицаја. Изолована је – што као последицу има разноврсност ликовних решења. Не трпи правила – правила се обично откривају тек по завршетку сликарског чина. Немогуће је научити је – као што се ни таленат не може научити. Стихијска је у наступу рађања облика – јер је спонтана. Не жели да учи, већ нам, захваљујући необузданој машти стваралаца, намеће своје особено писмо и нове облике естетског.^[6]

Наивна уметност у принципу посвећује доста пажње детаљима, живим бојама, фолклорним мотивима и животу простог народа, нарочито сељака.

Термин наивна је први пут употребљен у 19. веку као опис сликарства Анрија Русоа (Цариника) и сликара са Хаитија.

Познати наивни уметници из 19. и прве половине 20. века су: Анри Русо, Серафин Луј, Андре Бошан и Фердинанд Шевал из Француске, Кандидо Лопез из Аргентине, Едвард Хикс и бака Мозес из САД, и Нико Пиросмани из Грузије. После Другог светског рата, појавили су се: Антонио Лигабуе из Италије, Ради Неделчев из Бугарске, Крсто Хегедушић, Иван Генералић и Иван Рабузин из Хрватске, Јанко Брашић и Зузана Халупова из Србије.