Рођен је 2. септембра 1933. године у Куафри у тадашњој француској колонији Дахомеј. Завршио је војне школе у Малију и Сенегалу,[1] након чега је служио у војсци. Након стицања независности Дахомеја, био је од 1961. до 1963. године ађутант председника Хуберта Маге.[2] Након што је Морис Куандете дошао на власт 1967. године, Кереку је постао члан Војног револуционарног већа.[2][3] Од 1968. до 1970. године, завршио је француске војне школе.[2] Након тога га је Мага промакнуо у мајора и заповедника паравојне јединице.[2][3]
Кереку је војним ударом преузео власт у Дахомеју 26. октобра 1972. године,[1] укинувши тиме ротациони систем тројице председника.[4] Иако је Кереку у почетку одбијао комунизам, капитализам и социјализам, 30. новембра 1974. године, обзнанио је прихватање марксизма-лењизима као службене државне идеологије.[5] Дахомеј је годину дана после преименован у Народну Републику Бенин. Национализоване су банке и нафтна индустрија. Народна револуционарна партија Бенина била је једина легална партија. Године 1980, Кереку је изабран за председника Револуционарне народне скупштине. Службу у војсци напустио је 1987. године.[6]
Народна скупштина је у августу1989. године поново изабрала Керекуа за председника, али је услед студентских немира и лошег економског стања био присиљен да у децембру исте године укине марксизам-лењинизам као државну идеологију.[7] Народна скупштина је изгласала неповерење Керекуу, али он није деловао против одлуке.[4] У марту 1991. године, одржани су вишепартијски избори у којима је победио Нисифор Согло, док је Кереку освојио 32% гласова у другом кругу гласања.[8] Након избора повукао се из политике.
До 1996. године, Соглова владавина постала је непопуларна због неуспешног провођења економских реформи и диктаторског понашања.[6] У другом кругу председничкх избора у марту1996. године, Кереку је однео победу и поново постао председник.[8][3] Кереку је поново победио на изборима у марту2001. године, али га је противкандидат Согло оптужио за изборну превару. Кереку је за време свог другог мандата додатно либерализовао економију и укључио Бенин у неколико међународних мировних мисија у неким афричким државама.
Након истека мандата у марту 2006. године, није имао право на поновно кандидовање, јер је устав бранио кандидовање старијима од 70 година. На новим изборима, 19. марта,[8] победио је Јаји Бони, а Кереку је напустио Уред председника 6. априла.