Марија Кулунџић

Марија Кулунџић је рођена у трговачкој породици. Била је сестра Јосипа Кулунџића, изузетно значајног српског и југословенског драмског и оперског редитеља и театролога. Како је и сама говорила, од брата је највише научила о режији, као и од Бранка Гавеле, који је био чест гост у њиховој кући.^[1] О ручном биоскопу и позоришту сенки које су имали у кући док је била девојчица, говори са нарочитим задовољством у својој књизи: Земун из Мициног споменара.

„...Ми деца Бежанијске улице имали смо још једну атракцију: Ручни биоскоп и позориште сенки. Представе су се одржавале у једној дворишној шупи. На наш биоскоп, били смо јако поносни, јер су деца и из других улица долазила да гледају наше филмове. На столу је стајала мања апаратура са једном ручком за покретање филма, који је падао у корпу за веш...

Позориште сенки се састојало од једног чаршава (украденог из куће), који је разапет и закуцан. Иза њега је горела свећа. Публика би седела на земљи испред платна, учесници су били иза и изводили тачку сенком свога тела. Једно омање звоно објављивало би почетак представе и дозволу за улазак. Тада би засвирао неки стари грамофон. Било је то право позориште сенки, понекад с говором, а понекад је била то само пантомима. Колико је ту било маште, радости!..."^[2]

На Филозофском факултету у Београду је завршила германистику, након чега је предавала немачки језик у Карловачкој гимназији све до 1950. године,^[3] где је и начинила своје прве кораке у свету луткарства, тачније, 1948. године је заједно са својим ученицима основала Ђачко позориште лутака.^[4] Ту је у оквиру Драмске секције поставила своју прву представу, Плаву птицу Мориса Метерлинга.^[5] Иако је њен редитељски рад у Сремским Карловцима трајао кратко, сећања и импресије о свом карловачком луткарском периоду и уопште боравку у том месту преточила је у књигу: О неким позоришним догађајима у Сремским Карловцима после Другог светског рата, која је у Сремским Карловцима објаљена 1995. године захваљујући Александру Бикар и Маријани Грегл Бикар.^[5]

Године 1950. Марија Кулунџић је постављена за редитеља и уметничког директора београдског Марионетског позоришта, где се остварила кроз значајан опус луткарских представа и то најчешће у марионетској техници.^[1]

Као стваралац, Марија Кулунџић је испољила смисао за ефектно коришћење луткарских могућности у дочаравању занимљивих ликова и ситуација, управо деци, како у оквиру класичних фабула, тако и у оквиру фантастичних призора у којима су актери деца или животиње.^[3]

Режирала је чак 68 представа^[6] Неке од њих су:

• Чаробњак из Оза - (Сремски Карловци)^[2]

• Златна рибица - Александра Пушкина (Сремски Карловци)
• Чардак ни на небу ни на земљи (Сремски Карловци)
• Представе о животу пчеле и цвета, по песмама Јована Јовановића Змаја (Сремски Карловци)^[5]

• Ивица и Марица (Сремски Карловци^[5] и Марионетско позориште^[3]), 1951.
• Шиљин сан (Марионетско позориште), 1952.
• Златан петлић (Марионетско позориште), 1958.^[3]

Изведене су и њене луткарске драме:

• Један дан са чика-Јовом (Позориште „Бошко Буха" Београд), 1952.
• Несташни зечић (Народно позориште „Тоша Јовановић" у Зрењанину), 1978.
• Забављају вас Пик и Фик (Мало позоришта „Душко Радовић" у Београду), 1989.
• Путујући комедијанти (Позориште младих у Новом Саду), 1992. и др.^[3]

На сцени њене куће, Малог позоришта „Душко Радовић", 20. јуна 1986. године, остварила је запажену реконструкцију представе: Куку Тодоре, путујућег луткара Илије Божића, као својеврсну верзију српског Панча и руског Петрушке.^[1][7]

Режирала је у земљи и иностранству: на сценама Загреба, Новог Сада, Ниша, Зрењанина, Осијека, Сплита. Била је чест гост Луткарског театра „Гуливер" у Варшави.^[1]

Ауторка је следећих књига:

• Мој живот са лутком (Сарајево, 1988)
• О неким позоришним догађајима у Сремским Карловцима после Другог светског рата (Сремски Карловци, 1995)^[5]
• Поглед у историју светског луткарства (Суботица, Нови Сад, 1996)^[1]
• Земун из Мициног споменара (Београд, Земун, 2019)

• Била је истакнути члан и представник Југославије у: UNIMA (Union Internationale de la Marionnette - International Puppetry Association). Дуги низ година је била члан Президијума ове међународне луткарске организације, а на Европском конгресу УНИМА 1984. године у Дрездену, проглашена је и њеним почасним чланом.^[2]
• Марија Кулунџић је носилац Плакете Бијенала југословенског луткарства за животно дело у луткарској уметности, Бугојно, 1985.
• Легат Марије Кулунџић сачињен од богате збирке лутака и литературе о луткарству, фотографија и друге позоришне грађе у Музеју југословенског луткарства, који је завештала и предала 1985. године, у потпуности је уништен током ратних разарања у грађанском рату у Босни и Херцеговини (1991—1994).^[1][7]
• Преминула је 1998. године и сахрањена је у родном Земуну.^[2]

Награда „Марија Кулунџић" Малог позоришта „Душко Радовић" додељује се у категорији за изузетну ауторску креацију.^[8]