Марин Дринов
Марин Стојанов Дринов (буг. Марин Стоянов Дринов; 20. октобар 1838 — 13. март 1906) био је бугарски историчар и филолог из периода Народног препорода који је већи део свог живота живео и радио у Русији.[1] Био је један од зачетника бугарске историографије[2] и оснивач Бугарске академије наука (тада Бугарског књижевног друштва), као и њен први председник.
| Марин Дринов | |
|---|---|
 Марин Дринов | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. октобар 1838. |
| Место рођења | Панађуриште, Османско царство |
| Датум смрти | 13. март 1906. (67 год.) |
| Место смрти | Харков, Руска Империја |
| Образовање | Царски московски универзитет |
Биографија
Рођен је у Панађуришту 1838. Отишао је у Русију 1858. године да настави школовање. Студирао је историју и филологију у Кијеву и на Московском државном универзитету, путовао је и радио у Аустрији и Италији између 1865. и 1871. Године 1869. постао је један од суоснивача и активни члан Бугарског књижевног друштва. Дринов је магистрирао и постао читалац славистике на Харковском универзитету, почевши да ради као редовни професор крајем 1876. године.
Током периода руске владе Бугарске (1878—1879) Дринов је био министар народног просветитељства и духовних послова. Учествујући активно у организацији новоослобођене бугарске државе, Марин Дринов познат је као један од аутора Трновског устава, као особа која је предложила Софију уместо Тарнова (коју фаворизују аустријске дипломате) за нову бугарску престоницу и особа која је увела стандардизовано издање ћирилице од тридесет и два слова које се користило у Бугарској до правописне реформе 1945. Одиграо је пресудну улогу у стандардизацији бугарског језика. Већ 1870. одбацио је предлог Кузмана Шапкарева за мешовиту источну и западну бугарско-македонску основу за стандардни језик, наводећи у свом чланку у новинама: „Такав вештачки склоп писаног језика је нешто немогуће, недостижно и за које се никада није чуло“.[3][4][5] Овај став Дринова критиковали су неки савремени бугарски лингвисти као Благој Шклифов.[5]
Први правопис стандардног бугарског језика, основан са одлуком министра просвете Тодора Иванчова 1899. године, приписује се Дринову. Бугарски језик је претрпео три правописне реформе: 1921, 1923 и 1945.
Част
Врх Дринов на острву Смит, Јужна Шетландска острва, назван је по Марину Дринову.
Две награде Бугарске академије наука назване су по њему.[6]
Референце
Литература
Библиографија
- Pogled vrukh proiskhozhdanʹe-to na bŭlgarskii narod i nachalo-to na bŭlgarska-ta istorii͡a︡. Namira si︠a︡ za prodan v Knizhi︠a︡rnit︠s︡u̐ -tu̐ na Khr. G. Danova i C-ie. 1869.
- Istoricheski pregled na bŭlgarska-ta ts'rkva ot samo-to i nachalo i do dnes'. L. Sommerovu̐. 1869.
- Заселение Балканскаго полуострова славянами (1872)
- Южные славяне и Византия в Х веке (1876)
- Дринов, М. Новый церковно-славянский памятник с упоминанием о славянских первоучителях. – Журнал Министерства Народного Просвящения, Ч. 238. Санкт-Петербург, 1885, 174-206 (отд. отп.)
- Дринов, М. О некоторых трудах Димитрия Хоматиана, как историческом материале. I. – Византийский временник, Т. I (1894), 319-340
- Дринов, М. О некоторых трудах Димитрия Хоматиана, как историческом материале. II. – Византийский временник, Т. II (1895), 1-23
- Schineniia. Sofiia Blgarskoto knizhovno druzhestvo. 1909.
- Дринов, М. Избрани съчинения. Т. I-II. Под ред. на Иван Дуйчев, София, 1971
Литература
- Imperial Moscow University: 1755-1917: encyclopedic dictionary. Moscow: Russian political encyclopedia (ROSSPEN). A. Andreev, D. Tsygankov. 2010. стр. 223. ISBN 978-5-8243-1429-8.
- Sborniche za i︠u︡bilei︠a︡ na profesora Marin S. Drinov, 1869-1899. Dŭrzhavna pech. 1900.
- Изследвания в чест на Марин Стоянов Дринов. София, 1960.
- Кирило-Методиевска енциклопедия. Т. I. София, 1985, 614-616.
- Gjuzelev, V. Marin Drinov (1838-1906) - Begründer der bulgarischen Slawistik und Mediävistik, Palaeobulgarica, XVII (1993), № 4, 107-126.
Спољашње везе
- Чланак о Марину Дринову, Николе Филипова
- Чланак о Марину Дринову
- Марин Дринов на сајту WorldCat (језик: енглески)
