Македонска књижевност

Македонски језик није био званично признат до успостављања Македоније као конститутивне републике комунистичке Југославије 1946. Крсте Петков Мисирков је у Za Makedonskite raboti (1903) и у књижевном часопису Vardar (основан 1905) помогао да се створе темељи македонског језика и књижевности. Те напоре је наставио Коста Рацин и после Првог светског рата, који је углавном писао поезију на македонском језику и пропагирао је у књижевним часописима 1930-их. Рацинове песме у Beli mugri (1939), које укључују многе елементе усмене народне поезије, је влада забрањивала пре Другог светског рата. Неки писци, попут Коле Неделковског, су радили и објављивали у иностранству због политичког притиска.

Македонска академија наука и уметности дели књижевност на три велика раздобља, која су подељена на додатна. Периоди македонске књижевности су:^[5][6]

• Стара македонска књижевност — 9. до 18. века^[7]
  • Од увођења хришћанства до турске инвазије — 9. до 14. века
  • Од турске инвазије до почетка 18. века
• Нова македонска књижевност — 1802. до 1944.
  • период националног буђења
  • револуционарни период
  • међуратни књижевни период
• Савремена македонска књижевност — 1944—данас

После Другог светског рата, под новом југословенском Социјалистичком Републиком Македонијом, ученик Блаже Конески и други су били задужени да стандардизују македонски као службени књижевни језик. Са овом новом слободом писања и објављивања на матерњем језику, Социјалистичка Република Македоније је имала многе књижевне личности у послератном периоду. Поезија је била заступљена у делу Аце Шопова, Славка Јаневског, Блаже Конеског и Гана Тодоровског. Јаневски је такође био угледни прозни писац и аутор првог македонског романа Selo zad sedumte jaseni (1952). Његово најамбициозније дело био је циклус од шест делова који се бави македонском историјом и укључује Tvrdoglavi (1965), роман који артикулише митове и легенде македонског народа о памћењу и тумачењу њихове историје. Предратни драмски писци, попут Васила Иљоског, наставили су да пишу, а позориште су окрепили нови драматичари, попут Кола Чашула, Томе Арсовског и Горана Стефановског. Чашуле је написао и неколико романа. Главна тема његовог дела је пораз идеалиста и идеализма. Његова представа Crnila (1960) говори о убиству вође унутрашње македонске револуционарне организације почетком 20. века од стране других активиста организације.

Међу најпознатијим писцима прозе је Живко Чинго, чије збирке објављује Paskvelija (1962) и Nova Paskvelija (1965), говоре о замишљеној земљи у којој се дешавају сукоби и интеракције између старих традиција и револуционарне свести. Његов роман Golemata voda (1971) се дешава у сиротишту, приказујући величанственост и тугу детињства. Међу значајним писцима су Влада Урошевић (Sonuvacot i prazninata 1979) и Јован Павловски (Sok od prostata 1991).

Неки од познатих аутора који су допринели развоју књижевности су:

• Крсте Петков Мисирков — писац, слависта и филолог^[8]
• Ацо Шопов — песник и писац
• Ђорђе Пуљевски — писац и политички активиста^[9]
• Гане Тодоровски — писац, песник и академик
• Кочо Рацин — писац и песник
• Коле Неделковски — песник
• Војдан Чернодрински — писац^[10]
• Васил Иљоски — писац
• Блаже Конески — писац
• Кирил Пејчиновик — писац^[10]
• Јоаким Крчовски — писац^[10]
• Славко Јаневски — писац
• Живко Чинго — писац
• Браћа Миладинови^[10]
• Григор Прличев^[10]

• Македонски језик

• Makedonska književnost (“Macedonian Literature”). Tome Sazdov, Vera Stojčevska-Antić, Dragi Stefanija, Georgij Stalev, Borislav Pavlovski. Školska knjiga. Zagreb, 1988. (in sl)

Медији везани за чланак Македонска књижевност на Викимедијиној остави

• Македонска књижевност из 14 века.