Ловни парк

Први трагови ловних паркова налазе се у Кини где, почев од династије Џоу (周朝, 1122—256. пне.) ловни парк постаје саставни део великих царских паркова.^[1]

Нешто касније у Месопотамији се срећу велики шума-паркови у којима је гајена дивљач за лов. Асирско-вавилонски велики ловни паркови са својом понудом дивљих животиња имали су одвојену позицију и јаку заштиту. У Персији парадис је пре свега био ловни парк, са воћкама гајеним за исхрану, исто као и у асирско-вавилонским вртовима. Деда младог Кира II, Кир I, изградио велики ловни врт, у нади да ће га задржати у кући. Кир II је то презирао, и једва чекао да са својим друговима оде ван ловишта, јер у овом парку је било толико животиња да му се чинило као да лови заробљена створења. На ваљкастом печату од кварца приказан је краљ Дарије у лову у палмовом гају.^[2] Ксенофонт пише да је Кир II, као цар, имао палату и велики парадис парк пун дивљих звери које је користио за лов на коњима, и још један ограђен парадис воћњака у Сирији.^[3] Стога је вероватно да су краљевски ловни паркови Ахеменидски рајеви били обично затворени простори који су укључивали воћњаке и пољопривредно земљиште, опсежне системе за наводњавање, палате и павиљоне са формалним вртовима, заштићене шуме и дивљач. ^[4]

Плиније Млађи пише да је у блискоисточној, египатској и хеленистичкој култури лов је краљевски спорт пар екселанс. Римљанима је то, међутим, потенцијална забава за сваког ратника (uir militaris). Плиније се бави овом темом у свом панегирику како би истакао позитивно биографско, политичко и културно значење у Трајанову омиљену забаву. Али он нема добро мишљење о лову у Персији (Περσικην θηραν). Ти људи су дивљач затварали у паркове (παραδεισοις), а затим, кад год су хтели (οποτε επιθυμησειαν), клали је као да је у обору, показујући да не воле тежак посао нити ризик јер им је плен слаб и сломљеног духа. Али они су себи подједнако одузели радост проналажења дивљачи, узбуђење због поготка и приближавањa обореном плену. Као да тврде да воле рат, а затим пропуштају прилику да се упусте у сукоб са непријатељем, него заробљенике убијају код куће. Домицијан се забављао у свом приватном ловном парку клањем гоњене дивљачи, па је чак забијао две стреле у главе свог плена „правећи му рогове“. Он додељује конзулу Ацилијусу Глабрију задатак да убије лава на његовом имању на Албанију и, љубоморан на Глабријев успех у томе, га је касније погубио. ^[5]

У средњем веку Hartmann von Aue (1160/70-1210/20) немачки песник пише у наративној поеми Erec: "Краљ је узео хектар, или чак и више од шума на језеру, и подигао зид око њега." Опис даље говори да је простор био подељен на три дела за различите врсте животиња, а краљ је имао добро постављену чеку, да би могао са дамама да гледа лов. Један овакав објекат изградио је Барбароса 1161. године. Величанствена грађевина од црвеног камена: "са једне стране је имала јаке зидове, с друге рибњак, више као језеро, где се гаје рибе и птице, лепе за гледање и добре за јело. У ловном парку је пуно јелена и срна."^[2]

Током ренесансе најинтимнија слика вртова је у француској поеми Le Verger d'honneur (воћњак части) Andre de la Vigne-а (1470-1526), иако се само набрајају чуда и нема логичне повезаности, помиње се и ловни парк довољно велики да обезбеди цео град. На гравири из 1609. виле Ланте поред геометријског врта западно је ловни врт са ловачком кућом.^[2] На цртежу Џона Спajeрса геометра Ланселота Брауна из 1786. приказан је ловни парк у Стафордширу који је био у власништву једног од Браунових клијената, грофа Донегала.^[6]

У средњовековној и раној модерној Енглеској, Велсу и Ирској парк јелена (латински: novale cervorum, campus cervorum) био је врста ловног парка. Ограђиван је јарком и дрвеном оградом, зиданим или каменим зидом са спољне стране јарка који је повећавао ефективну висину. Неки паркови су окруживани "јеленским скоком" (deer leaps) ровом са стрмим зидом са спољне стране и унутрашњим зидом са благим падом, дозвољавајући јеленима да уђу у парк, али спречавајући их да изађу. Јеленски скок је претеча ха-ха ровова које је Волпол у свом делу “Историја модерног укуса у вртларству” (The history of the modern taste in gardening) назвао водећим фактором победе енглеског пејзажног врта.^[7]

• Pinder-Wilson, R. (1976): 'The Persian garden: Bagh and Chaharbagh ', in Elisabeth B. Macdougall and Richard Ettinghausen (eds), The Islamic Garden. Dumbarton Oaks Colloquium on the History of Landscape Architecture IV (Washington, DC: Dumbarton Oaks)
• Wilber, D.N. (1979): Persian Gardens and Garden Pavilions, Washington, DC: Dumbarton Oaks.
• Moynihan,E. (1980): Paradise as a Garden in Persia and Mughal India (London: Scolar)
• Gharipour, M. (2013): Persian Gardens and Pavilions: Reflections in History, Poetry and the Arts (London: I. B. Tauris
• Subtelney, M.E. (1993): A medieval Persian agricultural manual in context: the Irshad al-zira'a in late Timurid and early Safavid Khorasan', Studia Iranica, 22/2