Калисто (сателит)

Калисто (грч. Καλλιστώ [Kallistó]) је месец планете Јупитер. Открио га је италијански астроном Галилео Галилеј 1610. године. То је трећи по величини месец у Сунчевом систему, а други по величини Јупитеров месец, после Ганимеда. Пречник овог месеца износи 4.800 km, дакле 99% планете Меркур, а његова маса 1,08 × 10²³ kg, што је трећина масе поменуте планете. Четврти је Галилејев сателит по удаљености од Јупитера, са полупречником орбите од око 1.880.000 km.^[4] Не учествује у стварању орбиталне резонанце која утиче на три унутрашња Галилејева сателита — Ио, Европу и Ганимед, па зато не трпи приметан плимски талас. Окреће се синхронизовано током свог опходног времена, па је увек истом страном окренут ка Јупитеру.^[5] Калистова површина је мање под утицајем Јупитерове магнетосфере од унутрашњих сателита, јер је његова орбита удаљенија.^[6][7][8]

Калисто се састоји од приближно једнаких количина стена и леда, са густином од око 7003183000000000000♠1,83 g/cm³, најнижом густином и површинском гравитацијом међу главним Јупитеровим месецима. Једињења откривена спектроскопски на површини укључују водени лед,^[9] угљен-диоксид,^[10][11] силикате и органска једињења. Истраживање свемирског брода Галилео открило је да Калисто можда има мало силикатно језгро и вероватно подземни океан течне воде^[9] на дубинама већим од 7005100000000000000♠100 km.^[12][13]

Површина Калиста је најстарија и са највише кратера у Сунчевом систему.^[14] Његова површина је потпуно прекривена ударним кратерима.^[15] Он не показује никакве знакове подземних процеса као што су тектонике плоче или вулканизам, без знакова да се геолошка активност уопште икада догодила, и сматра се да је еволуирао претежно под утицајем удара.^[16] Истакнуте површинске карактеристике укључују структуре са више прстенова, ударне кратере различитог облика и ланце кратера (катене) и повезане скарпе, гребене и наслаге.^[16] У малом обиму, површина је разнолика и састоји се од малих, светлуцавих мразних наслага на врховима високих тачака, окружених ниским, глатким покривачем од тамног материјала.^[17] Сматра се да је ово резултат деградације малих облика рељефа изазване сублимацијом, што је подржано општим дефицитом малих ударних кратера и присуством бројних малих грумена, за које се сматра да су њихови остаци.^[18] Апсолутна старост рељефа није позната.

Калисто је окружен изузетно танком атмосфером која се састоји од угљен-диоксида^[10] и вероватно молекуларног кисеоника,^[11] као и прилично интензивном јоносфером.^[19] Сматра се да је Калисто настао спором акрецијом из диска гаса и прашине који су окруживали Јупитер након његовог формирања.^[20] Калистово постепено повећање и недостатак плимног загревања значило је да није било довољно топлоте за брзу диференцијацију. Спора конвекција у унутрашњости Калиста, која је почела убрзо након формирања, довела је до делимичне диференцијације и вероватно до формирања подземног океана на дубини од 100–150 km и малог, стеновитог језгра.^[21]

Вероватно присуство океана на Калисту оставља отворену могућност да би на њему могао да постоји живот. Међутим, сматра се да су услови неповољнији него у оближњој Европи.^[22] Различите свемирске сонде од Пионира 10 и [[Pioneer 11|11]] до Галилеја и Касинија проучавале су Калиста. Због ниског нивоа радијације, Калисто се дуго сматрао најпогоднијим местом за људску базу за будућа истраживања Јовијанског система.^[23][24]