Интернационалне бригаде

Совјетски Савез је септембра 1936. године први изнео идеју да би се могло кренути с организованим пребацивањем добровољаца у Шпанију да се боре на страни Републике. Претпоставља се да је предлог дао Морис Торез.^[3] Луиђи Лонго добио је задатак да све уреди са владом Шпанске Републике. Упркос организовању добровољаца за Шпански грађански рат, СССР се није повукао из Комитета за неинтервенцију како би избегао дипломатски сукоб с Француском и Уједињеним Краљевством. Главни центар за регрутацију у Интернационалне бригаде био је Париз, а надзор је вршио пољски комунистички официр Карол Свјерчевски. Добровољцима би у Паризу био обезбеђен пасош, новац и помоћ при преласку границе. Тако је на пример Јосип Броз Тито обезбеђивао пребацивање добровољаца који су долазили из југоисточне Европе. Међутим, било је и људи који су на своју руку одлазили у Шпанију, без организованог пребацивања.

Бригаде су основане 9. октобра 1936. године. Тога дана је првих 650 добровољаца упловило у луку града Аликанте бродом „Сијудад де Барселона“. Многи људи су приступали Интернационалним бригадама с убеђењем да је одбрана Шпанске Републике први корак у одбрани демократије од надирућег фашизма или пак полазна тачка у ширењу пролетерских револуција по свету. Бригадама су приступали и људи који због бедних услова живота или незапослености нису имали неку перспективу, те различити авантуристи. Шпански анархисти су у почетку негативно гледали на прилив комуниста-добровољаца, али су напослетку морали да попусте. Бригаде су биле слабо опремљене и постојали су проблеми у комуникацији због великог броја учесника различитих нација али су биле веома мотивисане.

Одбрана Мадрида током трогодишње франкистичке опсаде сматра се једним од највећих успеха Републике. Интернационалне бригаде су увелико допринеле успешном отпору, иако је пропаганда Коминтерне знала да претерује у приписивању заслуга бригадама. Од 40.000 републиканских снага, 3.000 је отпадало на борце из Интернационалних бригада.^[4][5] Већ 5. новембра 1936, Први батаљон је успешно учествовао у борбама за Мадрид. Дана 9. новембра 1936. формирана је 12. интернационална бригада са саставом од 1.900 бораца, а 13. новембра 13. интернационална бригада од 1.550 бораца. У бици на путу за Коруну 13. децембра 1936. совјетска оклопна јединица је заједно с 12. и 13. интернационалном бригадом одбила напад националистичких снага. До средине јануара ниједна страна није напредовала опсади односно одбрани Мадрида, па је успостављено примирје.

Дана 6. фебруара 1937. године, након пада Малаге, националистичке снаге покртенуиле напад на комуникацију Мадрид-Андалузија, јужно од Мадрида. Националисти су 11. фебруара поразили батаљон Андре Марти 14. бригаде и прешли реку Хараму. Батаљон Гарибалди зауставио је њихово напредовање тешком артиљеријом. У помоћ му је 12. фебруара пристигао Британски батаљон 15. бригаде. Позиције борбе остале су познате под именом „брдо самоубиства“. До краја дана, било је живо само 225 од 600 бораца Британског батаљона. До 17. фебруара су интернационалним јединицама у помоћ пристигле републиканске снаге. Битка је напослетку завршила примирјем, а обе су стране присвајале победу.^[6]

Након неуспешне офанзиве јужно од Мадрида, националисти су покренули још један напад на Мадрид, овај пут на северозападу. Циљ је био град Гвадалахара, 50 км од Мадрида. У бици је на страни националиста био у потпуности ангажован италијански корпус, 35.000 војника, јер је Мусолини хтео све заслуге приписати Италији. У овим борбама су уз републиканску армију учествовале 11. и 12. интернационална бригада. Националисти су 11. марта 1937. пробили линију републиканске армије. Батаљон Телман претрпео је велике губитке, али је успео да одржи фронт на путу Трихуеке-Ториха. Републиканска авијација је 12. марта напала националистичке положаје, батаљон Телман извршио јуриш бајонетама и град је успешно враћен у републиканске руке.

Октобра 1938. године, на врхунцу битке на Ебру, Уједињено Краљевство и Француска приморале су 1938. шпанску републиканску владу да распусти Интернационалне бригаде.^[7] Ова наредба била је део лоше осмишљене стратегије да ће Немачка и Италија повући подршку националистима, ако се пре тога повуче подршка Шпанској републици. Републиканска влада Хуана Негрина објавила је Лиги народа план о повлачењу 21. септембра 1938. године. У то се време још 10.000 странаца борило на страни Републике, а 50.000 странаца на страни Франкових националистичких снага (у овај број није убројено још 30.000 Мароканаца).^[8] Велики број добровољаца (претежито борци из Немачке, Италије и Мађарске, којима због ауторитарних власти није било сигурно да се врате кући) тада је узео шпанско држављанство те су наставили да се боре у регуларним шпанским војним јединицама. Белгијски и холандски интербригадисти изгубили су своје држављанство, јер су служили у страној војсци.^[9]

Застава/е	Народност	Процена	Белешке
	Француска	8.962[10]–9.000[1][11]
	Италија	3,000[10][11]–3.350[12]
/	Немачка/Аустрија	3.000[1]–5,000[11]	Бивор наводи 2.217 Немаца и 872 Аустријанца.[10]
	Пољска	3.000[1][11]–3,113[10]
	САД	2.341[10]–2.800[11][12]
	Балканске државе	2.095[10]
	Совјетски Савез	2.000-3.000[1]	Иако "никад није било присутно више од 800 у једном тренутку“.[13]
	Уједињено Краљевство	1.800,[11] 2.000,[12] c. 4.000.[14]	Бивор наводи 1.843 "од који су 549 били Шкоти“.[10] BBC наводи "око 4.000" базирано на проценама МИ5, објавио ПРО, Кев.[14]
	Белгија	1.600[11]–1.722[10]
	Канада	1.546–2.000[11]	Томас процењује око 1.000.[12]
	Југославија	1.500[1]–1.660[11]	Види: Југословени у Шпанском грађанском рату.
	Куба	1.101[15][16]
	Чехословачка	1.006[10]–1.500[1][11]
	Балтичке државе	892[10]
	Аргентина	740[17]
	Холандија	628[10]
	Данска	550	220 погинулих.
	Шкотска	549	Шкоти из Лоулендса и Хајлендса, подељени у Британском батаљону, батаљону Абрахам Линколн с Канађанима.[10]
	Мађарска	528[10]–1.500[1]
	Шведска	500[18]	Процењено 799[10]–1,000[12] бораца из Скандинавије (Томас процењује на 1.000 – од који су 500 били Швеђани.[18])
	Бугарска	462
	Швајцарска	408[10]–800
	Ирска	250	Подељени у Британском батаљону и батаљону Абрахам Линколн
	Норвешка	225	100 погинуло.[19][20][21]
	Естонија	200[22]
	Грчка	160
	Португалија	134[10]
	Луксембург	103	[23]
	Кина	100[24]	Организовала Комунистичка партија Кине, већина бораца били су Кинези из емиграције.[25]
	Мексико	90
	Кипар	60
	Филипини	50[26][27]
	Албанија	25
	Костарика	24[1]
	Остали	1,122[10]

• 
  Албасете
• 
  Барселона
• 
  Београд
• 
  Берлин
• 
  Канбера
• 
  Диделанж
• 
  Стокхолм
• 
  Глазгов
• 
  Киркедли
• 
  Лондон
• 
  Мадрид
• 
  Париз
• 
  Рединг
• 
  Сан Франсиско
• 
  Сијетл
• 
  Викторија (Британска Колумбија)

Интернационалне бригаде на Викимедијиној остави.

• IBMT the international brigade memorial trust
• Abraham Lincoln Brigade Archives
• Reproduction of International Brigades flags, badges and t-shirts Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2016)
• Freedom fighters or Comintern army? The International Brigades in Spain by Andy Durgan Архивирано на сајту Wayback Machine (19. фебруар 2018)
• Documents on the International Brigades from "Trabajadores: The Spanish Civil War through the eyes of organised labour" Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2015), a digitised collection of more than 13,000 pages of documents from the archives of the British Trades Union Congress held in the Modern Records Centre, University of Warwick