Жељко Митровић

Рођен је 31. маја 1967. године у Земуну. Основну школу је завршио у родном Земуну, а затим је завршио и Земунску гимназију. Студирао је на Правном факултету Универзитета у Београду.^[1] Желео је да се упише да студије на Калифорнијском џез конзерваторијуму, али до тога није дошло пошто није имао довољно новца за школарину.^[2] Касније је студирао енглески језик у области менаџмента у оквиру програма Berlitz Corporation.

Заједно са Гораном Томановићем, Зораном Карапанџом и Деаном Крмпотићем је 1984. године у Земуну основао џез-рок групу Октобар 1864.^[3] Касније им се придружила и Тања Јовићевић. Митровић је у бенду свирао бас-гитару, а први албум под називом Октобар 1864 објавили су 1987. године за дискографску кућу Југодиск. Наредне 1988. године је у издању ПГП РТБ објављен албум Игра бојама, а исте године Митровић је основао музички студио у којем је, између осталог, бенд Римтутитуки снимио познату антиратну песму Мир, брате, мир. Године 1990. група је снимила последњи албум Црни плес на ком Митровић није учествовао.

Свирао је бас-гитару и као део пратећег ансамбла групе Рокери с Мораву.^[4] Четири године је био део ансамбла и свирао је на четири албума. Оснивач групе Борис Бизетић је био Митровићев кум на венчању са првом супругом, након чега му је крстио прво и друго дете.^[5] Касније је Бизетић имао своју емисију ББ шоу која се приказивала на Пинку.

Митровић је 24. децембра 1993. покренуо радио-станицу Пинк и постао један од првих комерцијалних радио-емитера на простору бивше Југославије. Касније је купио и београдску радио-станицу Пингвин.^[1] Дана 16. септембра 1994. у 20.00 часова је на 57. каналу почело емитовање програма телевизије Пинк коју је Митровић основао. Пинк је 1998. године постао водећа комерцијална телевизија у бившој Југославији. Дискографску кућу City Records, Митровић је основао 1997.

Од 1996. године био је политички ангажован у Југословенској левици. У једном мандату је био и савезни посланик, као и кандидат за председника градске општине Земун. На крају ангажмана у странци био је на дужности шефа сектора за маркетинг.^[1] Из странке је искључен 2002. године, иако дуже време није био активан.^[6]

Због повећаног обима потреба телевизијске продукције је 2006. године основан PFI Studios, највећи комплекс филмских студија у југоисточној Европи.

Од 2018. године у етру су канали Пинк М који се емитује у Црној Гори и Пинк БХ који се емитује у Босни и Херцеговини. Такође, компанија Pink International Company прозводи и програм и емитује око 40 специјализованих телевизијских канала.

Митровић и Pink Media Group су 2021. покренули прву домаћу стриминг-платформу Apollon која пружа могућност гледања домаћег и страног филмског и серијског програма. Покренуо је 2016. године и мобилни виртуелни мрежни оператор Глобалтел, а 2023. године га је продао Телекому Србија. Током 2020. године почели су са радом Ред ТВ, Ред радио и Ред портал.

Основао је и Пинков развојно-истраживачки центар (PR-DC) који се бави производњом дронова.

Средином 2012. Митровић је са групом Беркли грув радио на свом првом солистичком албуму. Снимили су три сингла: „ТВ”, „Причај ми гадости” и „Мајмуне” коју је Митровић компоновао.^[7] Са Тањом Јовићевић, сарадницом из групе Октобар 1864, снимио је баладу „Дур и мол” за коју је урађен спот.^[8] У августу 2012. наступили су на београдском Бир-фесту,^[9] а у децембру су били предгрупа групи Смак на концерту у београдској Арени.^[10] У октобру 2016. Митровић и његова група су промовисали нову песму чији је назив „Марина”.^[11]

Митровић је био продуцент 26 играних дугометражних филмова и 9 телевизијских серија.^[12] Био је копродуцент филма Ивкова слава у режији Здравка Шотре^[13], али и последњег филма Пурише Ђорђевића Уста пуна земље који је освојио награду „Милутин Чолић” као најбољи српски филм на 51. Фесту 2023.^[14]

У априлу 2022. Митровић је потврдио куповину простора некадашњег биоскопа Одеон у Улици краљице Наталије у Београду. Том приликом је изјавио да годинама покушава да пронађе адекватан простор за позориште специјализовано за мјузикле и захтевне рок концерте.^[15] Најавио је и да ће театар бити отворен његовим ауторским мјузиклом Луцифер. Јануара наредне године, потврдио је и куповину некадашњег биоскопа 20. октобар у Балканској улици у Београду.^[16] Тада је изјавио:

Почетком двехиљадитих, приватизацијом су нам узели своро све мале сцене из области културе да би их претворили у самопослуге и магације. У својеврсном рату са самопослугашима, после театра Одеон успео сам да купим и 20. октобар и да га вратим у финцију објеката за културне намене!

Од 2007. Митровић о свом трошку организује летовање и зимовање за незбринуту децу из Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској улици у Београду. Поред плаћеног смештаја, деца добијају и џепарац. Такође, сваке године приреди и дочек Нове године за децу без родитеља, на којем им свира у костиму Деда Мраза и дели новогодишње поклоне.^[17]

У време побуне у Тунису и протеста у Египту, почетком 2011. године, Митровић је авионе Ер Пинка ставио на располагање Министарству спољних послова ради превоза држављана Србије из подручја захваћених сукобом.^[18] Такође, контактирао је са амбасадорима Србије у Тунису и Египту, те их обавестио да његова компанија стоји на располагању у том погледу.

Новембра 2017. дошло је до инцидента на аеродрому у Ларнаки на Кипру, јер је тринаесторо деце из Србије било заглављена на аеродрому услед одбијања цариника да их пусте на Северни Кипар, где је требало да учествују на једном културно-уметничком фестивалу. Митровић је предложио слање два авиона Ер Пинка по децу из Србије, уз сагласност њихових родитеља и Министарства спољних послова, како би деца била безбедно враћена у земљу. Ер Пинк је по децу летео бесплатно.^[19]

Априла 2022. породица из Крњаче је добила четворке, а принове су довеле до великог увећања трошкова живота породице, због чега се на интернету проширио позив да се породици помогне. Међу онима који су се одазвали био је и Митровић, који је посетио родитеље, поклонио им пакете пелена, колица, храну за бебе, играчке и остале потрепштине, као и милион динара.^[20]

Након што су му преко друштвених мрежа јавили да је Центар за социјални рад предложио незапосленој самохраној мајци са петоро деце у Панчеву да децу да у хранитељску породицу, Митровић ју је посетио и однео помоћ, а затим је запослио у својој фирми без обавезе да долази на посао, чиме јој је обезбедио континуиране приходе и омогућило да не дође до раздвајања породице.^[21] Затим је купио плац који је поклонио породици и почео је са градњом куће.^[22]

Дана 18. јула 2013. године, нешто пре поноћи, у Устаничкој улици, код окретнице аутобуса 31 и 17, Митровићев син Александар је возећи џип BMW X6 неприлагођеном брзином и усмртио пешака Андреу Бојанић (17), ученицу Четрнаесте београдске гимназије.^[23] После инцидента није пружио помоћ настрадалој, већ се одвезао с места несреће, али се два сата касније јавио полицији у коју га је довео отац.^[24]

Одређен му је притвор до месец дана због опасности да би могао да утиче на сведоке и покренута је истрага због сумње да је извршио кривично дело.^[25] Притвор му је касније два пута продужен по 30 дана,^[26] тако да је у притвору провео готово три месеца, што је у пракси необично дуг период притвора за случај овог типа. На слободу је пуштен почетком октобра 2013.^[27]

Суђење Александру је почело у октобру 2015. и он се изјаснио да није крив за кривично дело које му се ставља на терет. Тужилац је тражио казну од најмање две године и забрану управљањем моторним возилом Б категорије.^[28] Тужилац је тврдио и да је Александар возио брзином већом од 81,28 километара на сат.^[24] Без обзира на ове наводе тужиоца, читав случај је изазвао велику пажњу јавности и довео до бројних теорија. Саво Бојанић, отац настрадале Андрее, рекао је новинарима после једног суђења^[24]:

Испада да се суди Жељку Митровићу, а не његовом сину.

Александар Митровић је 2. јула 2019. осуђен на годину дана кућног притвора уз електронски надзор (наногицу) због ове саобраћајне несреће. Истом пресудом изречена му је и мера безбедности забране управљања моторним возилом од годину дана. Њему се у казну урачунава време које је провео у притвору од 19. јула 2013. до 4. октобра исте године, тако да му је остало да одслужи мање од 10 месеци.^[24]

Жељко Митровић се 1990. венчао певачицом Соњом Митровић Хани, а 1991. године су добили кћерку Сандру. Две године касније постали су родитељи и сина Александра. Развели су се 1994. године. Њихова ћерка Сандра је филмска редитељка.

Митровић се 1995. венчао директорком програма и музичким уредником Милицом Митровић (рођеном Пашић). С њом има ћерке Кристину и Андреу.^[29]

• Награда „Браћа Карић” у области економије и привреде, за изванредна достигнућа у медијској сфери, телевизијској и филмској продукцији у читавој Европи (2014).^[30]
• Специјална плакета Најплеменитији подвиг године, додељује компанија Вечерње новости (2023);^[31]