Диодот II

Најважнији у проучавању Бактријске историје из сачуваних античких дела су оличења филипинске историје Помпеја Трога, коју је саставио Јустин, као и дела географа Страбона. Они су кратки и фрагментарни, али нам у исто време ипак омогућавају да обновимо слику владавине првих грчко-бактријских краљева^[1]. Ови подаци су допуњени информацијама добијеним археолошким ископавањима, етнографском грађом, остраконима и папирусима. За проучавање неких момената и епизода једини могући извор су нумизматички подаци.

Диодот II је био син Диодота I, првог грчко-бактријанског краља и последњег селеукидског сатрапа Бактрије^[2]. Према В. Тарну, његова мајка није била селеукидска принцеза, са којом се Диодот I оженио 246. п. н. е. и претходна супруга монарха, пошто је Диодот II дефинитивно био пунолетан када је наследио престо^[3]. Могао је да има и брата Антиоха Никатора, хипотетичког краља Бактрије, за чије постојање се зна само из нумизматичких података. Око 250. године п. н. е. Диодот I је прогласио независност^[4]. Током своје владавине одбио је напад племена Парни које је предводио Аршак I, а када је овај заузео Партију, ушао је у активну конфронтацију са њима, због чега је могућност отвореног сукоба постала веома велика. Међутим, 236/235. године п. н. е. Диодот I је изненада умро, а Диодот II је наследио свог оца на краљевском престолу^[5].

Дошавши на власт, Диодот II је раскинуо савез који је његов отац закључио са Селеукидима и закључио одбрамбени пакт са Парнима^[6]. Н. Овертум је навео неколико могућих разлога за тако оштру промену спољне политике Грчко-бактријске краљевине Диодота II. Прво, у време доласка на власт, није имао утицај свог оца, а мировни уговор и савез са Парнима дали су му могућност да задржи власт и ојача своју политичку позицију. Друго, рат са Партијом био је опасан за само постојање Грчко-бактријске краљевине. Осим тога, обе државе су биле угрожене од Селеукида, који су по завршетку грађанског рата припремали војну кампању за обнову власти у својим некадашњим источним поседима, који су отели контроли. Мир са Грчко-Бактријом је такође био од користи Аршаку I, јер му је дао времена да асимилује своје номадско племе са Партима и створи јаку државу. Страхови Арсакида и Диодота II у вези са предстојећим ратом са Селеукидима нису били неосновани. Након што је склопио мир са својим побуњеним братом Антиохом Хијераксом, Селеук II је започео свој источни поход^[7].

Почетак ове офанзиве био је успешан за Грке. Неки аутори су писали да је Аршаку I у одбијању напада помогао његов нови бактријски савезник, али је то немогуће са сигурношћу утврдити из доступних извора. Селеук II се нашао између две савезничке земље, и претрпео је пораз у овој кампањи – а можда је чак био и заробљен. По Јустину, Дан победе постао је званично прослављени датум независности земље за Парте^[8]. Међутим, Селеукиди нису признавали краљевску титулу за владаре Бактрије до опсаде Бактре од Антиоха III 208-206. п. н. е., када је Селеукидски монарх признао Еутидема I за краља^[9].

Средином 220-их година пне. (или, према грчком историчару Полибију, око 225. п. н. е.^[10]) сатрап Согдијане Еутидем је узурпирао престо од Диодота II и погубио краља и потпуно истребио његову породицу^[6]. Парти, који су имали повољне односе са Диодотом, имали су све разлоге да не верују његовом наследнику, који је био „амбициозан и непредвидив“. Савез, који је имао јасну антиселеукидску оријентацију, је пропао, а односи између Партије и Бактрије поново су постали непријатељски. Према Ј. Лернеру, у 20 година од инвазије Селеука II до похода Антиоха III на Исток, „политичко непријатељство [између Партије и Бактрије] достигло је исти ниво напетости који је био у односима између Аршакса I и Диодота I. Слично мишљење је делио и римски историчар Амијан Марцелин, који је нагласио да је ово ривалство једно од најжешћих^[11].