Владимир Петровић Пижон
Владимир Петровић Пижон[а] (Београд, 1. јул 1955) је бивши српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер. Био је селектор сениорске репрезентације Србије. Током играчке каријере највеће успехе је бележио играјући за Црвену звезду и стекао почасну титулу једне од пет „Звездиних звезда“, односно једног од пет легендарних фудбалера овога клуба.
| Владимир Петровић | |||
|---|---|---|---|
 Пижон као селектор Србије, 2010. године | |||
| Лични подаци | |||
| Пуно име | Владимир Петровић[1] | ||
| Надимак | Пижон | ||
| Датум рођења | 1. јул 1955.[1] | ||
| Место рођења | Београд, ФНРЈ | ||
| Позиција | везни играч | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1972—1982 1982—1983 1983—1985 1985—1986 1986—1987 1987—1988 | Црвена звезда Арсенал Ројал Антверп Стад Бресто Стандард Нанси | 257 13 48 37 31 29 | (49) (2) (10) (5) (5) (1) |
| Репрезентативна каријера | |||
| 1973—1982 | Југославија | 34 | (5) |
| Тренерска каријера | |||
| 1992—1993 1996—1997 1999 1999—2000 2000—2001 2002—2004 2004 2005—2006 2007—2008 2009—2010 2010 2010—2011 2013 2013—2014 2015 | Раднички НБГ Црвена звезда Бор Атромитос Славија Мозир СЦГ до 21 Војводина Далијан Кина Црвена звезда Темишвар Србија Ирак Јемен ОФК Београд | ||
Каријера
Фудбалом је почео да се бави у Хајдуку са Лиона, одакле прелази у Црвену звезду где је прошао све млађе категорије.[1] Пижон је од 1972. до краја 1982. године за Звезду одиграо 497 утакмица и постигао 117 голова (332 такмичарска меча уз 66 погодака). Освојио је четири шампионске титуле 1973, 1977, 1980. и 1981. године, један Куп 1982. године и Куп прволигаша 1973. Такође је стигао до финала Купа УЕФА 1979. године, у којем је Звезда била поражена од Борусије из Менхенгладбаха. По броју одиграних првенствених утакмица (258) трећи је на вечној листи клуба, а по броју наступа у еврокуповима (50) је на високој другој позицији у историји Црвене звезде, док је у Купу шампиона одиграо 20 мечева и рекордер је црвено-белих заједно са Јованом Аћимовићем. Био је капитен и вођа генерације, а касније је проглашен и за четврту Звездину звезду.
Крајем 1982. године потписао је за лондонски Арсенал за који је одиграо 22 утакмице у сезони 1982/83. У јуну 1983. напушта Арсенал и игра редом за Брест и Нанси у Француској, као и за Антверпен и Стандард из Лијежа у Белгији.
Репрезентација
За сениорску репрезентацију Југославије је дебитовао 26. септембра 1973. у пријатељској утакмици против Мађарске (1:1). У националном дресу наступио је 34 пута и постигао 5 голова.[1] Учествовао је на Светским првенствима 1974. и 1982. године. Последњу утакмицу за репрезентацију је одиграо 13. октобра 1982, квалификациону утакмицу за Европско првенство 1984. против репрезентације Норвешке у Ослу.[1]
Тренерска каријера
Постао је помоћник Драгослава Шекуларца у Звезди 1989. године, а шансу да води први тим црвено-белих добио је у финишу сезоне 1995/96, када је довео клуб до трофеја у Купу са две победе против Партизана у финалу од 3:0 и 3:1. Водио је Звезду и у незаборавним мечевима у Купу победника купова у сезони 1996/97, када је тим у коме су перјанице били Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Братислав Живковић, Звонко Милојевић, Зоран Његуш, Горан Ђоровић и остали елиминисао шкотски Хартс (0:0 и 1:1) и немачки Кајзерслаутерн (0:1 и 4:0) и пружио снажан отпор Барселони (1:3 и 1:1). Није остао у клубу до краја те сезоне, а касније је водио још и Бор 1999. године, грчки Атромитос (1999/2000), док је са белоруском Славијом освојио дуплу круну у сезони 2000/01. Са младом репрезентацијом Србије и Црне Горе стигао је до другог места на Европском првенству 2004. године, што је био фантастичан резултат и један од највећих успеха у Пижоновој тренерској каријери.[2] Предводио је и Војводину 2004. године, а са кинеским Далијаном је био шампион најмногољудније земље на свету. Тренирао је и репрезентацију Кине од 2007. до 2008. године.
У сезони 2009/10. по други пут је сео на клупу Црвене звезде.[3] Предводио је по именима скроман тим црвено-белих са којим је био први у јесењем делу сезоне, а управа на челу са Владаном Лукићем га је сменила после пораза од Металца у пролећном делу, иако је клуб држао прво место на табели са два бода више од Партизана.[4] Нови тренер Ратко Достанић није успео да доведе Звезду до титуле, а Пижон је ушао у историју клуба као тренер који је смењен у тренутку када је био први на првенственој табели. Касније је кратко био тренер румунског Темишвара 2010. године, а исте године је постао селектор репрезентације Србије,[5] коју је водио на 13 утакмица уз учинак од по пет победа и пораза и три ремија. Био је близу да прежаљени тим доведе до баража за Европско првенство, али је кобан по “Орлове“ био пораз у последњем колу квалификација од Словенији (0:1), када је Немања Видић промашио пенал.[6] Петровић је предводио још и Ирак 2013. године, након чега је преузео национални тим Јемена, где је био селектор до 2014. године.
У јулу 2015. преузео је ОФК Београд.[7] Ипак смењен је после само седам утакмица, у којима је тим забележио само две победе уз чак пет пораза.[8]
Приватни живот
Са очеве стране је хрватског порекла, деда Алојзије, отац Вјекослав (Славко) и брат Златко, сви су радили у Политици.[9] Има ћерке Кристину, Марину и Ивону.[10][11][12]
Напомене
Референце
Спољашње везе
- Владимир Петровић Пижон на сајту reprezentacija.rs
- „www.fc-redstar.net - Владимир Петровић Пижон, Четврта Звездина звезда”. Архивирано из оригинала 06. 06. 2007. г..
- Југословенска лига била је јача од садашње шпанске лиге („Политика”, 14. децембар 2016)
- Владимир Петровић Пижон на сајту National Football Teams (језик: енглески)
