Боривој Герзић
Боривој Герзић (Београд, Југославија, 1959) српски је писац, преводилац и лексикограф. Његова проза, поезија, есеји и преводи објављивани су у југословенским и српским књижевним часописима (избор: Летопис Матице Српске, Београдски књижевни часопис, Писмо, Поља, Мостови, Реч, Време, Данас, Политика), приповетке и преводи извођени су на београдском радију[1][2], а преводи играни у позоришту[3].
| Боривој Герзић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Место рођења | Београд, Југославија |
| Занимање | Писац, преводилац и лексикограф |
| Награде | Матице српске 2006. године |
Дипломирао је Општу књижевност и теорију књижевности 1984. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Средином осамдесетих година прошлог века водио је Демо-позориште у биоскопу „Топчидерска звезда“ у Београду. Крајем осамдесетих (1987) основао је издавачку кућу Истар[4] (до 2003. објављено 16 наслова), а у Студентском културном центру у Београду је организовао и водио Први скуп независних издавача Југославије (1988).
Средином деведесетих (1994-2000) био је уредник београдског часописа за савремену културу Етерна[5][6][7] са Снежаном Ранковић, а од 1997. до 2000. главни уредник програма Дома омладине Београда. Књижару Маћадо покренуо је у Београду (2002–2008), као и Домаћу галерију у оквиру књижаре. Радио је и као возач, кувар, физички радник, продавац, хотелски службеник, наставник, књижар, таксиста. Од 2010. године потпуно се посветио писању, а од 2013. живи на свом имању на обронцима Трешњевачке долине код Рудника.
Члан је Српског књижевног друштва[8]и Удружења књижевних преводилаца Србије.
Проза и поезија
Прву књигу, Тророг, објавио је 1987. као самиздат са Милицом Томић и Радишом Црним.[9][10][11] Следе збирке прича Мало горе и распашће се под псеудонимом Балк Гудур (1992) и Манијева завршница[12] (1995). Наредне три – Један живот какав јесте (2012)[13][14][15], Последње ствари (2014)[16][17][18][19][20] и Прича. Љубав (2016)[21][22] у издању Рендета, ушле су у најужи избор неколико престижних домаћих награда.
Студију о феномену умирања Кореографија мориенди објавио је 2016. године [23][24][25][26], а биографију Самјуела Бекета – Бекет: човек и дело 2019. године [27][28][29][30][31][32][33]. Исте године, драма Срне без пушке[34] ушла је у најужи избор за Стеријину награду за најбољи драмски текст. Збирку Ја свако (и друге песне) објавио је 2022 године[35][36][37][38][39].
Преводи
Са енглеског је превео дела двадесетак аутора, између осталих Месечину и друге драме Харолда Пинтера (2005)[40], позоришне комаде Сема Шепарда, Олбија, Мамета, Артура Копита и др., Тамни лавиринт Лоренса Дарела (2007)[41], Џојсове, Бекетове, Карверове и Макјуанове приповетке, Диланову поему Мучко убиство[42].
Преводи играни у позоришту (избор)
- Убица, Ентони Шефер - режија Ања Суша, Београдско драмско позориште, 1998[43].
- Време забаве, Харолд Пинтер - режија Едуард Милер, Црногорско народно позориште, 2000.
- Амерички бафало, Дејвид Мамет – режија Владимир Јефтовић, Театар Култ, Београд, 2006.[44]
- Пут за нирвану, Артур Копит - режија Ива Милошевић, Атеље 212, 2004.[45]
- Папирнати Пинтер, режија Марко Костић, уметнички директор Наташа Миловић, Сцена Царина, 2011[46] (Харолд Пинтер - Станица Викторија, Још једно пред одлазак, Горштачки језик, Гласови породице)
- Брачна игра, Едвард Олби - режија Ивана Ђилас, Атеље 212 - Театар у подруму (1998); режија Драган Николић, Културни центар Инђија, 2015[47]; режија Давид Алић, Позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин, 2022[48].
- Вртешка[49], Артур Шницлер - режија Даријан Михајловић, Позориште „Бошко Буха“, 2019.
- Гласови породице, Харолд Пинтер - режија Александар Јовановић, Радио-телевизија Црне Горе, 2020.
Филм
Аутор је документарног филма Срби дочекују бомбардовање (1999).[50]
Речници
Аутор је Енглеско–српског речника фраза и идиома (1994)[51], Речника англо–америчког сленга (1997)[52], Речника савременог београдског жаргона (2002) са Наташом Герзић [53] и Речника српског жаргона (2012) [54] - „Огромна, разноврсна и добро изабрана грађа одакле жаргонизми потичу, њихов број и шароликост жаргонских група (војнички, политички, наркомански, стручни итд.), из којих су жаргонски изрази изабрани. као и добро језичко осећање и компетенција аутора, условили су да се без устезања може рећи да је ово најбољи и најпоузданији речник актуелног, и не само актуелног, српског жаргона (и колоквијалног језика уопште).” - Проф. др Александар Милановић, Београд, 20. јун 2011.
Монографије
Приредио је монографије свог брата Душана Герзића Gera – I, Myself and Others (2003)[55][56] и Герин скицен-блок (2013)[57][58], као и и монографије Сања Рудић (2011)[59] и Суперстарс – манијачки водич кроз Фектори Ендија Ворхола и Велвет Андерграунд (2003)[60][61][62].
Антологије
Приређивач је (са Аријаном Божовић) антологије светске приче Куле, градови – Мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа (2013)[63][64][65].
Номинације и награда
Герзић је добитник награде Матице српске „Лаза Костић” 2006. године – за превод (2005): Месечина и друге драме[40], Харолда Пинтера.
Његовe књиге нашле су се у најужим изборима за престижне награде:
- Збирка приповедака Један живот какав јесте[15][14][13] – најужи избор за награду „Биљана Јовановић[66]“ (2013) и шири избор за награду „Меша Селимовић“ (2013);
- Збирка приповедака Последње ствари[16] – најужи избор за „Андрићеву награду“[67] (2015) и награду „Биљана Јовановић“ (2015) и ужи избор за награду „Исидора Секулић“[68] (2015);
- Збирка приповедака Прича. Љубав[21][22][69][70] – на листи 10 најбољих књига у 2016. години по избору књижевних критичара Културног додатка Политике;
- Драма Срне без пушке [34]– најужи избор за Стеријину награду 2019/2020.
- Биографија Бекет: човек и дело[27][28][29][30][31][32] – најужи избор за Виталову награду 2020[71] и Награду Дома културе Студентски град за најбољу нефикцијску књигу у 2020[72].
- Збирка песама Ја свако[35][36][37][38][39]– шири избор за награду „Биљана Јовановић“ 2022.
Други о Герзићу и његовим књигама
„Приче Боривоја Герзића нису увек лако разумљиве и приступачне, али је, чак и у пасажима који траже додатну пажњу, јасна њихова иновативност на пољу језика, стила, форме, карактеризације и организације текста.“ Драган Бабић, Поља[22][73]
„Герзић је одличан стилиста, подстакнут и надахнут филмским начином нарације, па се многе његове странице опажају као филмови препуни кратких кадрова, монтираних брзим темпом, често те реченице имају реч-две. Његов књижевни израз је суманут, фуриозан, снажан, виртуозан, сав некако израњављен, пун бола, пун страсти, никад мизантропски, пун љубави према људима, па и онда кад су јадни и без икаквих видика, па и онда када умиру.“ Данко Стојић[74], Књижевне новине бр. 1212-1213, април-мај 2013.
„Бора Герзић је отац српског андерграунд и рокенрол издаваштва. После Машићевих 'Независних издања', Борин 'Истар' (1987) био је најстарија приватна издавачка кућа код нас, а он сам је аутор драгоцених пионирских речника енглеског сленга и фраза и идиома, као и речника београдског жаргона. Са енглеског је превео десетак књига и драма. Као писац, објавио је три збирке изванредних приповедака које неоправдано још нису признате као прворазредна српска модерна литература. Вероватно зато што Бора Герзић упорно инсистира да је он сам, и све што ради – последња одбрана праве урбане маргине. Врло запажено водио је и књижару и галерију Маћадо у Крунској улици, која је врло брзо постала и 'miting point' независних млађих култ и рок стваралаца.“ Мирјана Бобић Мојсиловић, МТС Клуб, 2006.
„Много више књига је превео него што их је написао, и зато књижевни кругови препознају Боривоја Герзића пре свега као преводиоца. Међутим, Герзић је један од наших најбољих савремених писаца прича, и време је да у домаћој књижевности добије место које заслужује. Његов стил је сасвим особен, модеран и обогаћен великим познавањем сопственог језика и светске литературе. Неминовно ћете се заљубити у ове приче, јер су дубоке, слободне и сензуалне.”Јелена Ленголд, јул 2014. (из приказа збирке прича Последње ствари).