Белица (Јагодина)

Налази се на 15 km од Јагодине на старом путу за Крагујевац преко Драгоцвета и Сабанте. Река Белица настаје спајањем Бешњаје и Вољавице које извиру у брдима Црног Врха. Протиче кроз Белицу па једна од легенди каже да је село добило име по реци. Корито реке у делу који протиче кроз Белицу поплочано је каменом „белутком“ преко кога тече бисерно чиста вода па то може бити објашњење порекла имена реке и села.

Река Белица је сада у свом горњем току још увек пуна живота. Има поточне мрене, клена и кркуша као и ракова.

Околна мања села су Врба, Слатина, Мишевић, Доњи Мишевић, Лозовик и Старо село.

У близини села налазе се остаци средњовековног града који се у народу зову „Јеринин град“ или само „град“ а поред њега и темељи неке цркве. Верује се да овај град датира из најранијег периода доласка Словена на Балкан и њихове христијанизације.

Топоними у околини су „Црквина“, „Логор“ и „Јеврејско гробље“. Сељани су раније при обради земље проналазили разне вредне предмете. Сада је та земља запуштена, а сâм „град“ остављен разним „истраживачима“ који се баве пљачком старина.

У долини реке Белице 2012. године пронађени су остаци неолитског насеља старог скоро 8000 година, као и фигура Венере,^[2] Немачки стручњаци са Универзитета у Тибингену и Геолошког института у Хајделбергу су потврдили да се ради о најстаријем светилишту у Европи.^[3][4]

До Другог српског устанка Белица се налазила у саставу Османског царства. Након Другог српског устанка Белица улази у састав Кнежевине Србије и административно је припадала Јагодинској нахији и Левачкој кнежини^[5] све до 1834. године када је Србија подељена на сердарства.

Долазак Јосифа Панчића у Србију везан је за село Белицу.

Четрдесетих година 19. века, Аврам Петронијевић, тадашњи министар иностраних дела Србије, у селу Белици је основао фабрику за производњу стакла. Била је то прва стаклара на Балкану ако не и прво индустријско постројење. У Србији наравно није било мајстора који знају овај занат те је он довео мајсторе стакларе из Чешке. Дошли су са својим породицама и населили се око фабрике. На месту где је била стаклара сада је њива али земља светлуца од остатака стакла а у старим домаћинствима је могуће наћи очуване предмете произведене у тој стаклари. Има их и у Завичајном музеју у Јагодини.

Неко време по доласку Чеха почели су да оболевају од неке болести па и да им деца умиру. Уплашен да га не напусте мајстори, Аврам Петронијевић је писао Вуку Караџићу у Беч и молио га да му нађе неког лекара који би дошао у Белицу како би лечио његове раднике.

Вук је познавао Јосипа Панчића који је у то време завршио медицину. Пристао је да дође у Србију јер је био без посла. Зграда у центру Белице коју мештани зову „Стара школа“ и у којој је била његова ординација кад је стигао у Србију постоји и данас.

• Рада Миљковић
• Живота Милановић

Данас село има стотинак углавном старачких домаћинстава која живе од земљорадње.

У насељу Белица живи 339 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 50,2 година (47,1 код мушкараца и 53,5 код жена). У насељу има 131 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,00.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија[6] Година Становника 1948. 767 1953. 796 1961. 769 1971. 662 1981. 591 1991. 453 445 2002. 393 399 2011. 342 2022. 266

• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
• Гугл сателитска мапа (Maplandia)
• План насеља на мапи (Mapquest)
• belica-zupa.com
• jagodina.autentik.net
• Белица Мијатовић, Станоје М. - аутор Српска краљевска академија, Београд, 1941