Барух Голдстајн

Голдстајн је рођен 9. децембра 1956. г. као Бенџамин Голдстајн у Бруклину, у Њујорку. Његова породица је била ортодоксно јеврејска. Похађао је јеврејску школу Јешива Флетбуш. Доцније је студирао медицину на Универзитету Јешива (јеврејски универзитет на Менхетну), а дипломирао је на Медицинском факултету „Алберт Ајнштајн”. Био је припадник Јеврејске лиге одбране (ЈДЛ). Тај покрет је основао његов пријатељ из детињства Мер Кахана.^[7]

Голдстајн се доселио у Израел 1983. г.^[8] Служио је као лекар у Израелским одбрамбеним снагама (ИОС), прво као регрут, а затим као резервиста. По завршетку своје активне дужности, Голдстајн је радио као лекар и живео је у израелском насељу Кирјат Арба (близу Хеброна). Ту је радио као лекар хитне помоћи и био је укључен у лечење жртава арапско-израелскога сукоба.^[9] У то време мења име из Бенјамин у Барух. Оженио је совјетску досељеницу Мирјам^[10] и имао је четверо деце с њом. Извештаји израелске штампе тврдили су да је Голдстајн одбијао да лечи Арапе, чак и арапске војнике који служе у ИОС, верујући да је против јеврејских закона поступање са нејеврејима чак иако би нејевреји платили.^[11][12] То су потврдили и коментари његових познаника.^[13] Голдстајн је био активан у странци Ках и био је трећи на страначкој листи за Кнесет током парламентарних избора 1984. г.^[14] Голстајн је био противник демократије. Он је упоређивао израелску демократију са настичким режимом па је имао навику да носи жуту давидову звезду на којој пише на немачком „Јевреј” (Jude).^[15]

Дана 25. фебруара 1994. г., када се обележавао муслимански празник Пурим, Голдстајн је ушао у одеок Пећине патријарха која је тада служила као џамија, носећи своју војничку униформу са ознакама положаја у служби, стварајући слику резервнога официра у активној служби.^[16] То му је послужило да неометано дође на место у ком су се молили муслимани. Потом је отворио ватру убивши 29 верника и ранивши више од 125.^[17] Чувар џамије Мухамед Сулејман Абу Салех је рекао да је на први поглед помислио да Голдстајн покушава да убије што више људи и описао је како „тела и крви има свуда.”^[18] Кад му је понестало муниције, преживели покоља су га савладали и тукли до смрти.^[19] Према Ијану Лустику, Голдстајн је то урадио баш на тај празник јер према муслиманскоме предању тада су се Јевреји и Арапи сукобили.^[20]

Протести Палестинаца и нереди су одмах после тога уследили; наредне две седмице је убијено 25 Палестинаца (од стране ИОС-а), као и пет Јевреја.^[21] После нереда, израелска влада је увела двонедељни полицијски час за 120 хиљада арапа из Хеброна. С друге стране, 400 јеврејских житеља је имало слободу кретања.^[22] Израелски премијер Јицак Рабин телефонирао је лидеру Палестинске ослободилачке организације (ПОО) Јасеру Арафату описавши напад као гнусан.^[18] У обраћању у Кнесету, Рабин је посветио говор, не само Голдстајну, већ и његовим следбеницима и осталим милитантним појединцима изјавивши да они нису део израелске заједнице и да нису део националнога демократског табора којем сви становници Израела припадају. Навео је, даље, да их људи презиру и да они нису партнери ционистима, већ да су они страна тела, срамота и коров. Израелска влада је осудила покољ и одговорила је хапшењем следбеника Мера Каханеа.^[18] Један део ортодоксних Јевреја је такође осудио овај покољ.^[23][24]

Израелске војне власти су одбиле да дозволе Голдстајну да буде сахрањен на јеврејскоме гробљу у Хеброну.^[25] Он је сахрањен преко пута Меморијалнога парка Мер Каханеа у Кирјат Арби, јеврејском насељу близу Хеброна у којем је живео Голдстајн. Парк је добио име у знак сећања на рабина Мера Каханеа, основача крајње десничарске политичке странке Ках, групе коју су Сједињене Државе и Израел класификовале као терористичку организацију. Голдстајн је био дугогодишње следбеник и пријатељ Каханеа и члан споменуте групе.^[8]

Голдстајнова гробница је постала место ходочашћа појединих Јевреја којима је Голдстајн постао јунак. Надгробна полоча украшена је стиховима: „Светом Баруху Голдстајну, који је дао живот за јеврејски народ, Тору и народ Израела.” Према наводима Баруха Марцела, приближно десет тисућа људи посетило је гроб до 2000. године.^[5] Године 1996. чланови Лабуристичке странке затражили су уклањање молитвенога подручја која потсећа на олтар у близини гроба, а израелски званичници су изразили забринутост да ће контроверзе у вези са гробом подстакнути екстремисте.^[26] Три године доцније, после доношења закона дизајнираног за забрану дизања споменика терористима, израелска војска је булдожерима разрушило олтар и молитвени простор постављен у близини гроба.^[27] Међутим, изграђена је нова гробница коју и даље посећују јеврејски ходочасници.^[6]

Док су главни јеврејски верски ауторитети одбацили сугестију да је Тора одобрила убијање Палестинаца, неки религиозни Јевреји бранили су Тору и Голдстајнов акт.^[28]

На Голдстајновој сахрани, рабин Јаков Перин тврдио је да ни милион Арапа не вреди као један јеврејски нокат.^[28][29][30] Самуел Хакохен, професор на Јерусалимскоме колеџу, прогласио је Голдстајна за највећег савременога Јевреја. Он је додао да је Голдстајн једини који је могао да уради такав чин и једини који је то могао да уради тако савршено као Голдстајн. Рабин Дов Лиор из Кирјат Арбе је изјавио да је Голдстајн светији од свих мученика Холокауста.

У недељама после масакра, стотине Израелаца је отпутовало на Голдстајнов гроб да прослави његов, по њима, јуначки чин. Неки хасадисти су плесали и певали око његовога гроба.^[31] Неки ходочасници су прогласили Голдстајна свецем и јунаком Израела.

Феномен поштовања Голдстајнове гробнице је трајао годинама после сахране.^[5] Ортодоксни Јевреји и даље славе годишњицу покоља. Неретко облаче и своју децу да личе на Голдстајна у тренутку пуцања по муслиманима.^[32][33][34]

Године 2010, јеврејски досељеници су пред палестинским суседима демонстративно певали песме у знак покоља у Хеброну у Голдстајнову част, током прославе исламскога празника Пурим. Фраза из једне песме гласи: „Докторе Голдстајн, нема никога другог попут Вас на свету. Докторе Голдстајн, сви Вас волимо! Нишанио је терористичке главе, снажно је стиснуо обарач и пуцао метке, пуцао и пуцао!”^[35]

• Израелско-палестински сукоб

• Израелско Министарство спољних послова - Одломци из извештаја Истражне комисије за масакр на гробу патријарха у Хеброну (звани „Шамгар извештај“)
• Документ УН-а који садржи одломке израелског извештаја о истрази
• Вхен Фури Рулес Архивирано на сајту Wayback Machine (5. новембар 2012) Тиме Магазине, 7. марта 1994.