Анатолиј Банишевски

Рођен и одрастао у Бакуу, цео свој живот је остао у овом граду.^[1] Придружио се локалном клубу Нефчи са 16 година и брзо се пробио у први тим. Они који су видели наступе младог Банишевског дивили су му се и препознали његов несумњиви таленат. Познати клубови у Совјетском Савезу понудили су му да дође у веће градове Москву и Кијев, али је наставио да игра у граду где је рођен. Са 19 година, селектор Николај Морозов га је позвао у тим Совјетског Савеза, где је постигао седам голова у осам мечева. Један од голова постигао је главом са 25-40 метара (извори немају консензус) против Бразилаца на Маракани.

Учествовао је на Светском првенству 1966. године у Енглеској, где је репрезентација стигла до полуфинала, заузевши 4. место. Исте године, Нефтчи је освојио треће место у првенству СССР-а.

После Европског првенства 1972. године на коме је репрезентација СССР-а заузела друго место, он је окарактерисан као један од главних криваца за пораз у финалу против Западне Немачке, престао је да буде позиван у национални тим. Ово је деловало депресивно на Банишевског, чак је желео да напусти фудбал и није играо неко време. Али се касније вратио и завршио играчку каријеру у Нефчију.

Неко време по завршетку каријере радио је као тренер у Нефтчију и тренирао омладинце у Буркини Фасо. Међутим, почеле су да га савладавају нове болести, панкреатитис и дијабетес и морао је да престане да тренира. Банишевском је дијагностификована дијабетичка кома 1991. године, пошто је преживео први напад 1987. године.^[2] Доживео је церебралну атрофију као резултат другог напада, што је такође изазвало губитак памћења.^[2] После тога, након лошег третмана од стране његове жене, изгубио је власништво над својом кућом, што га је навело да живи тешким животом у алкохолизму на улицама Бакуа.^[2][3] Међутим, из ове тешке ситуације га је спасила његова стара љубав и животна сапутница Саида, која се бринула о њему у последњим годинама његовог живота и на крају се удала за њега. Банишевски је преминуо 10. децембра 1997. године.^[4] Сахрањен је у Другој алеји заслужних у Бакуу.

Стадион у Масалију носи његово име. Године 2003. године, за 50. годишњицу УЕФА, фудбалске организације земаља чланица прогласиле су најбољег играча у последњих 50 година. Фудбалски савез Азербејџана прогласио је Анатолија Банишевског за најбољег фудбалера.^[5] Издавачка кућа Пропаганда центар (Москва, 2008) објавила је књигу „Траг комете. Странице живота Анатолија Банишевског" (аутор Азер Џангиров).

Унук Банишевског, Али Бабајев, почео је да игра у омладинском тиму Нефтчија 2011. године.^[6]

За репрезентацију СССР-а одиграо је 50 утакмица и постигао 20 голова.^[7] Први меч је одиграо против репрезентације Бразила 0:3 (1965).^[2] Последњи меч је био против репрезентације Западне Немачке 0:3 (1972).^[8] Највећи број постигнутих голова на једној утакмици је 3 гола против репрезентације Грчке 4:1 (1965).^[9]

СССР

• Европско првенство друго место: Белгија 1972.

• Један од добитника награде „Најбољи дебитанти сезоне“: 1964.
• Листа 33 најбоља фудбалера сезоне у СССР-у: бр. 2 - 1965, 1966; 1967.
• Међународни мајстор спорта СССР-а (1990)
• Заслужни мајстор спорта СССР-а (1991)
• Најбољи фудбалер Азербејџана за период 1954-2003 (јубиларна награда за 50. годишњицу УЕФА)

• Орден славе (1996)

• Анатолиј Банишевски на сајту УЕФА (језик: енглески) 
• Анатолиј Банишевски на сајту Transfermarkt (језик: енглески)
• Анатолиј Банишевски на сајту Soccerbase (језик: енглески)
• Анатолиј Банишевски на сајту National Football Teams (језик: енглески)