Алузија

Алузија (лат. allusio - говорење о једној ствари док се мисли на другу)^[1] је стилска фигура исказа која остварује своје значење упућујући на неки познати догађај или на неко дело, лик или ситуацију (нпр. Пирова победа).

У најширем смислу, свака врста метафоричког изражавања има алузиван карактер; у књижевности, алузија је првенствено усмеравање читаочевих асоцијација у правцу неког другог књижевног дела или мита. Нарочит значај ове врсте имају митолошке алузије у класичној и класицистичкој поезији. Примере овог типа налазимо код Лукијана Мушицког, Петра Петровића Његоша, Војислава Илића и др. Овакве алузије могу бити структурално шире развијене, као основа неке песме, алегорије или пародије, нарочито дела која се у свом дејству ослањају на формалне или садржинске паралеле и контрасте са неким ранијим делом (типа херојско-комични еп).

Поред тога, алузија може да се односи и на одређен догађај, личност или актуелну друштвену или политичку ситуацију. Овакве се алузије могу наћи као основе сатире, нпр. код Радоја Домановића.

У новијој поезији, алузија је важан елемент песничког изражавања амбивалентног доживљавања света, нпр. Тин Ујевићева Колајна.