Људска права у Европи

Људска права у Европи се у великој мери поштују. Међутим, постоји неколико случајева кршења људских права, у распону од поступања са азилантима^[1] до полицијске бруталности. Међународни годишњи извештај Амнести интернашонала за 2012. годину указује на проблеме у неколико европских земаља.^[2] Једна од најокривљенијих је Белорусија,^[3] једина земља у Европи која, према часопису Економист, има ауторитарну владу. Сматра се да све остале европске земље имају „неки облик демократске власти”, било да је у питању „потпуна демократија”, „демократија с грешкама” или „хибридни режим”.^[4]

Историја

Историју људских права у Европи обележила је контрадикторна комбинација законодавног и интелектуалног напретка и кршења основних људских права, како у Европи, тако и у њеним колонијама.

До 1945.

1215: Magna carta libertatum
1222: Златна була (1222) у Мађарској по први пут одређује права племства
1264: Калишки статут – Општа повеља јеврејских слобода уводи бројна права за Јевреје у Пољској, што води ка аутономној „нацији унутар нације“
1367: Килкенски акти
1463: Султан Мехмед II Освајач ферманом је доделио слободу босанским фрањевцима након османског освајања Босне
од 15. до 19. века: Афричка трговина робљем
1505: Nihil novi nisi commune consensu (Ништа ново без заједничког пристанка) у Пољској забрањује сељацима да напусте своју земљу без дозволе феудалца
1529: Литвански статути
1550–1551: Бартоломе де лас Касас – први званични заштитник Индијанаца
1573: Варшавска Конфедерација потврдила је верску слободу свих становника Пољске
1650–1660: Језуитски свештеник Антонио Виеира залагао се за људска права домородачког становништва у Бразилу и изборио се за краљевски Декрет који забрањује њихово поробљавање
1689: Британска Декларација о правима је објављена
1689: Шкотски Парламент доноси Закон о захтеву на право
1690: Џон Лок објављује Другу расправа о цивилној власти
1750–1860: парламент Уједињеног Краљевства доноси Закон о обухватању који обухвата заједничко земљиште и додељује права приватне својине на земљиштима која раније нису била приватна
1772: Одлука британског суда, и судије Вилијама Мареја, поставља преседан да ропство нема законски основ
1781: Цар Леополд II је у Хабсбуршким земљама (Бохемија, Моравска и аустријска Шлезија) укинуо кметство
1783:
- Кметство је укинуто у првој немачкој држави, Бадену
- Државна заједница Пољске и Литваније је укинула телесно кажњавање
1789: У Француској је усвојена Декларација о правима човека и грађанина
1790: Томас Пејн је издао књигу Људска права
1794: Француска је укинула ропство
1802: Француска је поново легализовала ропство
1804: Наполеонов кодекс забрањује привилегије на основу рођења, установљава слободу вероисповести и успоставља меритократски систем за државне послове
1807: Велика Британија укида трговину робљем (али не и само ропство)
1810: Пруска укида кметство
1832: Британски Закон о реформи омогућује право гласања већем броју људи и легализује синдикате
1833: Велика Британија укида ропство
1848: Француска укида ропство
1859: Џон Стјуарт Мил објављује О слободи
1861: Русија укида кметство
1863: Холандија укида ропство
1867: Британски други Закон о реформи дозвољава право гласа свим мушким власницима непокретности у градовима
1906: Финска је прва европска држава која је увела Универзално бирачко право на државним изборима
1917: Финска проширује универзално бирачко право и на локалне изборе
1918: Британски закон о представљању народа дозвољава универзално бирачко право скоро свим мушкарцима, као и женама изнад 30 година старости које поседују некретнине
1933–1945: Холокауст

1945–1984

1954–1956: Велика Британија је одговорна за мучење и убијање око 50.000 Кенијаца током Мау Мау устанка
1954–62: Француска и ФЛН примењују мучење у Алжирском рату за независност
1961: Француска полиција је масакрирала Алжирце који подржавају ФЛН током мирних демонстрација, касније познатих под називом Париски масакр
1972: Британска војска пуцала је на ненаоружане демонстранте у Северној Ирској, догађај познат као Крвава недеља
1974: Турска напада и етнички чисти 80–87% становништва Керинеје, Фамагусте, Ризокарпаса и делова Никозије, Кипар. Турска употреба напалма на цивилима је оштро осуђивана. Систематско силовање захтевало је усвајање закона о ванредним ситуацијама од стране британског парламента како би медицински службеници могли да врше хитне абортусе силованих жена. Број несталих људи је око 1.652. Снимци цивила одведених у Турску показују да су неки људи живи одведени, али још увек нису нађени.
1978: Европски суд за људска права пресудио је да је мучење британске владе над осумњиченим ИРА припадницима представља „окрутно и нехумано поступање”

Универзално бирачко право

Универзално бирачко право је у европским државама уведено током следећих година:

1906: Финска^{[note 1]}
1913: Норвешка
1915:
- Данска
- Исланд
1917:
- Русија
- Литванија
- Летонија
- Естонија
1918:
- Након пораза Централних сила у Првом светском рату и пада Хабцбуршке монархије:
- Луксембург
1919:
- Холандија
- Шведска
1922: Ирска (након стицања независности)
1923: Румунија
1928: Велика Британија
1930: Турска
1931: Португал^{[note 2]}
1931: Шпанија^{[note 3]}
1944: Француска
1946:
- Италија
- Југославија
- Малта
1948: Белгија
1952: Грчка
1960:
- Кипар
- Сан Марино
- Монако
1971: Швајцарска
1975: Португал
1976: Шпанија
1984: Лихтенштајн

Види још

Белешке

Референце

[1]

[2]

[3]

[4]

[note 1]

[note 2]

[note 3]

Search