Јанез Врховец

Јанез Врховец рођен је у Београду 19. јануара 1921. године од оца Јанеза, који је био стаклар, и мајке Вилхелмине, рођене Шпиљак. Младост је провео у Београду. Након основне школе, коју је похађао у Београду и Љубљани, први разред средње школе 1931/32. похађао је у Љубљани, а касније од 1932. до 1935. у Београду. Завршио је Средњу техничку школу у Београду, а 1942. године се запослио као инжењер електротехнике у српској агенцији немачке компаније Сименс. Године 1944. придружио се Народноослободилачкој борби. Његов таленат довео га је до тога да постане члан АКУД „Иво Лола Рибар“ , где је постао члан хора и драмске секције, а до 1949. године био је и уметнички секретар.^[3]

У академској 1946/47. години студирао је електротехнику у Љубљани, а академске 1947/48 у Београду, али је одустао након три семестра. Од 1949. до 1952. године био је члан Авала филма, а затим је одлучио да постане први глумац са статусом слободног уметника.^[1]

Био је један од оснивача Удружења филмских глумаца Југославије, а 1968. године и Удружења филмских глумаца Србије. Председавао је овим удружењем између 1974. и 1975. године. Такође је иницијатор организације фестивала „Филмски сусрети“, који се у Нишу одржава од 1966.године. Председавао је Већем за уметност Сервиса Филмских радних заједница у Београд 1977. године.^[3]

Јанез Врховец, такође, је био аутор на десетине текстова писаних у облику десетерца, за емисију „Весело вече“ Радио Београда.^[1]

Свој први дугометражни филм снимио је 1950. са мањом улогом у филму редитеља Радивоја Лоле Ђукић. Од тада, па све до своје смрти, појавио се у више од 150 филмова и ТВ серија. Већину улога одиграо је у српским филмовима, као и у страним и различитим копродукцијама. У словеначким филмовима посебно је запажен по улогама у филмовима Три приче (1955), Добро море (1958), Лет мртве птице (1973), Дивота прашине (1975). Најпознатији југословенски филмови у којима се појављује су Шолаја (1955), Мале ствари (1957), Партизанске приче (1960), Капи, воде, ратници (1962), Човјек са фотографије (1963), Прометеј с отока Вишевице (1964), Вртлог (1964), Човек није тица (1965), До победе и даље (1966), Дим (1967), Немирни (1967), Празник (1967), Дечак и виолина (1975). Копродуцирао је филмове између југословенске филмске индустрије и италијанске, аустријске, америчке, норвешке и енглеске филмске индустрије.^[3]

Последњи пут се појавио у телевизијској серији Горе доле 1996. и 1997. године.

За своје улоге награђиван је бројим наградама^[1]:

• Сребрна арена на Филмском фестивалу у Пули 1965. године,
• Диплома са Фестивала „Филмски сусрети“ у Нишу 1966. за улогу Видана у филму До победе и даље,
• Диплома са Фестивала „Филмски сусрети“ у Нишу 1975. за улогу у филму Дечак и виолина,
• Награда „Славица” за животно дело 1988. године,^[4]
• Први добитник Прстена филмских глумаца, за одиграних сто филмских улога,^[5]
• Орден рада са златним венцем 1966. године,
• Орден братства и јединства са сребрним венцем 1972. године.

• Јанез Врховец на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Јанез Врховец - филмска банка