Verižnjača
Verižnjača, verižna košulja ili lančara je tip oklopa koji se sastoji od malih metalnih prstenova vezanih jedan za drugi, tako da nalikuju na mrežu.[1] Ovaj oklop je pružao dobru zaštitu protiv sečenja, odnosno protiv mača, sekire i svih oružja koji imaju oštru ivicu, kao i od strela, ali je bio slab protiv koplja i oružja koja su koristila tup udarac (buzdovan, mlat, jutarnja zvezda...). Ovaj oklop je bio dobar zato što se kroz njega nije moglo seći, srednjovekovni lekari su lako mogli da nameste polomljene kosti, dok su u borbi protiv infekcija koje su nastajale u rasečenim delovima bili nemoćni.
Izmišljena je oko 1000. godine p. n. e. a nije poznato ko je i kada prvi koristio tu vrstu oklopa. Smatra se da je razvijena nezavisno i u Japanu i u Evropi. Najraniji nađeni oklop potiče iz 5. veka p. n. e. na prostoru današnje Rumunije. Drevni Grci su ovim oklopom opremali svoju tešku konjicu. Rimljani su prvi put došli u kontakt sa ovim oklopom u svojim borbama u severnoj Italiji protiv Gala koji su ih koristili. Rimljani su adaptirali ovu tehnologiju svom načinu izrade iz čega je proistekao lorica hamata.
Verižnjača je bila veoma popularna tokom srednjeg veka, a dostigla je vrhunac u 13. veku kada je napravljeno odelo za čitavo telo od lančanog oklopa. U 14. veku, lančani oklop je počeo da se kombinuje sa punim (neki delovi su bili puni, a neki lančani), dok je na kraju pun oklop skoro u potpunosti zamenio lančani. Mnogi vojnici, međutim, koristili su lančani oklop ispod punog oklopa kao dodatnu zaštitu.
Istorija
Najraniji primeri preživele verižnjače pronađeni su u Karpatskom basenu na grobu u Hornom Jatovu u Slovačkoj iz 3. veka pre nove ere, i u grobu poglavara u Čumeštiju u Rumuniji.[3][4][5] Njen izum se obično pripisuje Keltima,[6] ali postoje primeri etrurskih šablona verižnjače koji datiraju najmanje iz 4. veka pre nove ere.[7][8][9] Verižnjača je verovatno bila inspirisana mnogo ranijim oklopom.[10][11] Verižnjača se proširila na Severnu Afriku, Zapadnu Afriku, Bliski istok, Centralnu Aziju, Indiju, Tibet, Jugoistočnu Aziju i Japan.
Herodot je pisao da su stari Persijanci nosili oklope od ljuske, ali se verižnjača takođe jasno pominje u Avesti, drevnom svetom pismu persijske religije zoroastrizma koju je osnovao prorok Zoroaster u 5. veku pre nove ere.[12]
U Evropi
Upotreba verižnjače kao oklopa na bojnom polju bila je uobičajena tokom gvozdenog doba i srednjeg veka, a sve je manje uobičajena tokom 16. i 17. veka kada su razvijeni pločasti oklop i naprednije vatreno oružje. Veruje se da je Rimska republika prvi put došla u kontakt sa verižnjačom u borbi protiv Gala u Cisalpinskoj Galiji, sadašnjoj Severnoj Italiji.[13] Rimska vojska je usvojila tehnologiju za svoje trupe u obliku lorika hamata koji je korišćen kao primarni oblik oklopa tokom carskog perioda.
Nakon pada Zapadnog carstva, veliki deo infrastrukture potrebne za stvaranje pločastih oklopa se osuo. Na kraju je reč „verižnjača” postala sinonim za oklop.[14][15][16][17] Obično je to bila izuzetno cenjena roba, jer je bila skupa, trebalo je dugo za proizvodnju i mogla je značiti razliku između života i smrti u bici. Verižnjača mrtvih boraca je često bila pljačkana i novi vlasnik ju je koristio ili je prodavao po unosnoj ceni. Kako je vreme odmicalo i infrastruktura se poboljšavala, koristilo ju je sve više vojnika. Smatra se da je najstarija neoštećena verižnjača koja još uvek postoji ona koju je nosio Leopold III, vojvoda Austrije, koji je poginuo 1386. tokom bitke kod Sempaha.[18] Na kraju, sa porastom jurišne konjice, udarnim ratovanjem i snažnim samostrelima, verižnjača je počela da se koristi kao sekundarni oklop za plemstvo na konjima.
Do 14. veka, zglobni oklop se obično koristio za dopunu verižnjače. Na kraju je verižnjača najvećim delom zamenjena pločama, jer su pružale veću zaštitu od samostrela sa vitlom, udarnog oružja i naboja koplja, istovremeno zadržavajući većinu pokretljivosti verižnjače. Međutim, i dalje su je široko koristili mnogi vojnici, zajedno sa brigandinama i gambesonima. Ove tri vrste oklopa činile su najveći deo opreme koju koriste vojnici, a verižnjača je bila najskuplja. Ponekad je bila skuplja od pločastih oklopa.[19] Verižnjača se tipično duže zadržala u manje tehnološki naprednim oblastima kao što je Istočna Evropa, ali je bila u upotrebi širom Evrope do 16. veka.[20]
Tokom kasnog 19. i ranog 20. veka, verižnjača je korišćena kao materijal za pancire, posebno od strane Vilkinson Sord kompanije.[21][22] Rezultati su bili nezadovoljavajući; Vilkinsonova verižnjača koju je nosio egipatski puk „Gvozdenih ljudi“[23] napravljena je od podeljenih prstenova za koje se pokazalo da su previše lomljivi, i prstenovi bi se raskomadali kada bi ih meci pogodili i pogoršavali su povrede.[24] Oklop sa zakovicama koji su nosili suprotstavljeni sudanski madisti nije imao isti problem, ali se takođe pokazao kao relativno beskorisan protiv vatrenog oružja britanskih snaga u bici kod Omdurmana.[25] Tokom Prvog svetskog rata, Vilkinson Sord je prešao sa verižnjače na lamelarni dizajn koji je bio preteča pancirne jakne.
Način izrade
Najčešći način izrade verižnjača u antičkoj i srednjovekovnoj Evropi bio je spajanje (pletenje) prstenova od gvozdene žice po principu 4 u 1 (spajanje prstenova tako da je svaki prsten povezan sa još 4 druga). Prstenovi su pravljeni od valjane gvozdene žice, čiji su krajevi spajani priljubljivanjem, zakivanjem (najčešće) ili varenjem (najređe).[26][27][28]
Vidi još
- Pun oklop
- Krljušt oklop
- Oklopne rukavice
- Štit
