Hiperbarična medicina

Prvi put u istoriji medicine sa primenom gasa pod pritiskom u lečenju medicinskih poremećaja, daleke 1662. godine započeo je britanski sveštenik po imenu Henshau, koji je konstruisao, neku vrstu preteče današnje barokomore „domicilium“, zatvorenu komoru sa ventilima za kontrolu protoka vazduha, koja je korišćena za stvaranje hiper i hipo baričnih uslova. U to vreme, vazduh u zatvorenoj komorni pod pritiskom nazivan je fr. domicilium.^[2] Bez jasnih dokaza, Henshau iznosi pretpostavke da akutni poremećaji u organizmu čoveka, svih vrsta, mogu imati koristi od primene povećanog pritiska gasa, a najviše poremećaji disanja i varenja.^[3]

Antoan Lavoazje (1743 - 1794) prvi objavljuje teoriju o razmeni gasova u plućima		Džozef Pristli (1733 - 1804), prvi otkriva toksične efekte kiseonika

Francuski naučnik Antoan Lavoazje (1743 - 1794), otkriva da se gasovi prilikom disanja razmenjuju u plućima. I da se udahnuti kiseonik u plućima zamenjuje sa ugljen-dioksidom, a da se azot izbacuje iz pluća u nepromenjenom obliku.^[4] Kada je Džozef Pristli 1772. otkrio toksične osobine kiseonika on započenje sa eksperimentima na životinjama a kasnije i na ljudima u barokomorama.^[1]. Posle pronalaska kiseonika on prvi postavlja sumnju da je moguće njegovo štetno dejstvo na organizam čoveka.

Beddos i Watt 1799. opisuju promene na plućima mačića koje su eksperimentalno izlagani vazduhu sa 80% kiseonika.

Sve do 1830., vlada zatišje u ovoj oblasti medicine, kada se sledećih godina dešavaju velike promene u razvoju hiperbarične medicine. Godine 1837., Pravaz je sagradio veliku hiperbaričnu komoru i koristiti je za lečenje raznih bolesti. Komora je najčešće primenjivana za lečenje plućnih bolesti, uključujući tuberkulozu, laringitis, traheitis i veliki kašlj, kao i naizgled nepovezanih bolesti kao što su gluvoća, kolere, rahitisa i konjunktivitis.

Godine 1845., Triger prvi opisuje simptome koji se se javljaju u rudara, za koje je kasnije utvrđeno da su izazvani dekompresionom bolešću ^[5] Vazduh pod pritiskom čija snaga se koristi da spreči pojavu vode u kesonima, imala je posledice po zdravlje rudara, koji su se po izlasku iz kesona žalili na bolove i grčeve u mišićima. Tokom 1854, Pol M. i Vatele M prvi objavljuju da je dekompresija u barokomori neophodno da se spreči pojava ovih simptoma, i predlažu primenu rekompresije za uklanjanje simptoma .^[6]

Prva hiperbarična komora na severnoameričkom kontinentu izgrađena je 1860 u Oshau, Ontario u Kanadi. Prvu takavu komoru u Sjedinjenim Državama je sagradio Korning godinu dana kasnije u Njujorku da leči "neurološke i srodne poremećaja. Ali, kao što su SAD započele svoj razvoj u hiperbaričnoj medicini, hiperbarične komore postaju dostupne i u gotovo svim većim evropskim gradovima.

Francuski hirurg Fonten (fr. Fontaine) projektuje pokretnu barokomoru, čiji rad se zasnivao na povećanju pritiska vazduha u komori. Tim postupkom Fonten je povećava količinu kiseonika u krvi bolesnika za vreme davanja azot-oksidula kao anestetika, čime je sprečavao pad nivoa kiseonika u krvi, što se često događalo, prilikom hirurških zahvata u dubokoj anesteziji.^[7]

U ovoj komori obavljeno je sedam operaci u roku od 3 mesaca. Uspeh je bio veliki i ova metoda lečenja se sve više upotrebljavala, ali nažalost Fonten je doživeo nesreću koja je rezultirala njegovom smrću u komori, i on postaje prvi lekar koji je dao svoj život za razvoj hiperbarične medicine.

Vilijams, u britanskom Medicinskom časopisu još daleke 1885, objavljuje komentar, koji je i danas aktuelan i navodi se u mnogim publikacijama da ukaže na neravnomeran razvoj ove grane medicini i u 21 veku.

... korišćenje atmosferskog vazduha u različitim stepenima atmosferskog pritiska, u lečenju bolesti, jedan je od najvažnijih dostignuća u savremenoj medicini i kada uzmemo u obzir jednostavnost agensa, egzaktne metode kojima se može primeniti i preciznost sa kojom se može regulisati na zahteve svakog pojedinca, mi smo zapanjeni da se u Engleskoj, ovaj metod lečenja tako malo koristi.

Kaningem je 1900. primetio različitost promena u zdravstvenom stanju bolesnika koji boluju od iste vrste kardiovaskularnih bolesti, u zavisnosti od nadmorske visine na kojoj žive. On to povezuje sa promenama u atmosferi i donosi zaključak da je za to razlog povišeni atmosverski pritisak vazduha. Na osnovu ovih saznanja on konstruiše valjkastu komoru veličine 3h27 m i istu koristi za lečenje bolesti srca, hipertenziju, reumatsku groznicu, šećernu bolest i mnoge druge bolesti.^[8]Godine 1928. u Klivlendu, g-din Timkin, zahvalan pacijent koji je bolovao od uremije i čije stanje se poboljšalo posle primene hiperbarične terapije, konstruše za Kaningema ogromnu 60 fita visoku, 64 fita u prečniku, hiperbaričnu bolnicu koja je imala izgleda čelične sfere.^[9] Svaki sprat ove bolnice imao je 12 sobe sa svim sadržajima dobrog hotela. U ovim uslovima lečni su bolesnici koji su bolovali od hipertenzije, šećerne bolesti, sifilisa sve do 1930., kada je lokalno medicinsko društvo zatvorilo hiperbaričnu bolnicu zbog nedostatka naučnih dokaza za lečenje u njoj. Dr Kaningem je više puta tražio od Biroa za Istraživanje Američke medicinske asocijacije (AMA) da dokumentuje svoje tvrdnje o efikasnosti hiperbarične medicine ali nažolost primena ove komore se nije dugo održala jer medicinski autoriteti tog vremena nisu imali razumevanja za ovaj metod lečenja.

Dreger, koji je u 1917. osmislio sistem za lečenje ronilačkih nesreća, prvi je shvatio potencijalne prednosti korišćenja kiseonika pod pritiskom za lečenje dekompresione bolesti. Iz nekog nepoznatog razloga, Dregerov sistem nikada nije ušao u proizvodnju.

Za početak savremene hiperbarične medicine uzima se 1937. godina, kada su Benke i Šeiv počeli da koriste hiperbaričnu komoru za lečenje dekompresione bolesti ronilaca.

Od 1955. Čerčil i Davidson koriste hiperbaričnu oksigenaciju i za lečenje drugih bolesti i rana koje su nastale kod obolelih od karcinoma kao posledica radiopterapije .^[1],^[10]

Berm u Holandiji 1956. izvodi prvu operaciju na srcu u hiperbaričnoj komori, a iste godine u Evropi počinje i sve učestalija primena hiperbaričnog kiseonika u medicinskoj praksi.^[1] On u Amsterdamu 1956, podnosi izveštaj da hiperbarični kiseonika (HBO), da daje dobre rezultata, kao pomoćno sredstvo u kardiopulmonalnoj hirurgiju, posebno ako se primenin u lečenju kongenitalnih anomalija, kao što su tetralogija Falot, transpozicija velikih krvnih sudova ili stenoza plućne arterije.^[11]

Kolega Berma W. H. Brummelkamp, koji je takođe jako zainteresovan za hiperbaričnu medicinu, otkriva 1959. (i kasnije 1961 objavljuje), da hiperbarična terapija inhibira anaerobne infekcije.^[12]

U međuvremenu Brem, koga često nazivaju ocem današnje hiperbarične medicine, objavljuje članak pod nazivom „Život bez krvi“, ukome izveštava da je kod fatalno anemičnim svinja, koje je tretirao hiperbaričnim kiseonikom postigao vrlo dobre rezultate oporavka..123 ^[13]

U 1962., Smit i Šarp objavljuju prve rezulate o uspešnoj primeni HBOT u lečenju trovanja ugljen-monoksidom.^[14] što daje dalji doprinos prodoru hiperbarične terapije u sve veći broj oblasti savremene medicine toga doba.

Nešto kasnije mnogobrojni „hiperbaričari“ uočavaju da terapija kiseonikom daje vrlo dobre rezultate kod lečenja rana, koje ubrzano zarastaju kao i oštećenja kože kod akutnih termičkih opekotine. Ove studije kao i brojna druga iskustva u primeni HBOT, rezultiraju brojnim kongresima, naučnim skupovima i osnivanjem međunarodnih udruženja za hiperbaričnu medicinu.

Od momenta uvođenja u lekarsku praksu, hiperbarična medicina prolazi kroz više faza razvoja, od masovnog prihvatanja do povremene stagnacije u razvoju. Učestalija primena HBO (hiperbarične oksigenoterapije) kao osnovne metode hiperbarične medicine u lečenju sve većeg broja bolesti uslovila je razvoj ove grane medicine i njeno izdvajanje iz pomorske medicine (koja se uglavnom bavi selekcijom, trenažom i lečenjem ronilaca) i razvija kao posebna subspecijalistička grana pomorske medicine namenjena lečenju bolesnika.^[15] Od 2000. Američki odbor medicinskih specijalizacija odobrio je uvođenje podvodne i hiperbarične medicine kao supspecijalizacije u okviru urgentne i preventivne medicine.^[16]

Sa pojavom i korišćenjem visokih tehnologija, uključujući istraživanja primenom izotopa i njihovim praćenj magnetnom rezonancom, kao i primenom praćenja emisije pojedinačnih fotona primenom kompjuterizovane tomografije pre i nakon hiperbarične terapije dobijeni su dragocene rezultate i objašnjanja za mnoge mehanizmime i pozitivne učinke hiperbaričnog kiseonika u lečenju brojnih poremećaja. A razvoj molekularne medicine stvorio je nove prostore u terapiji određenih bolesti gde HBOT može imati svoje mesto. Pojedini poremećaji za koja se ranije smatralo da imaju lošu prognozu, kao što su poremećaji izazvani povredom mozga, moždanim udarom ili druga oštećenja nervnog sistema, danas zahvaljujući primeni HBOT, imaju povoljnu prognozu i mogu biti korigovani.

U korak sa novim medicinskim saznanjima, uz pravilan izbor indikacija, primenu optimalnih doza 100 procentnog kiseonika kao i dužine izlaganja, uz sve sofisticiranije barokomore, sve veći napredak hiperbarične medicine je evidentan i može se zaključiti da doba HBOT tek dolazi.^[16]

Na prostoru srednjeg Balkana prva roničačka škola osnovane je 1927. u Tivtu. Prva hiperbarična komora u Kraljevini Jugoslaviji instalirana je 1933., ali nažalost zbog brojnih tehničkih poteškoća do početka rata nije puštena u rad.^[1]

Na prostoru bivše SR Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata u Institutu za pomorsku medicinu ratne mornarice JNA u Splitu 1969. počinje sa radom veća rekompresiona komora, u kojoj dr Stracimir Gošović 1970. počinje redovnu primenu hiperbaričnog kiseonika u kliničke svrhe. Na inicijativu dr S Gošovića, 1976. u nastavni program VMA uvodi se i specijalizacija iz pomorske ili podvodne i hiperbarične medicine.^[1]

U Beogradu je 1974. godine pri KBC Zemun osnovan prvi Hiperbarični centar u Srbiji pod rukovodstvom dr Nikole Dekleve, da bi 1994. Beograd dobio i prvi Zavod za hiperbaričnu medicinu.^[1]

Od 1994. otvara se i veći broj privatnih specijalističkih ordinacija za hiperbaričnu medicinu uglavnom u Beogradu i na severu Srbije.^[1] Krajem 2008. godine u Nišu počinje sa radom i prva specijalistička ordinacija za hiperbaričnu medicinu na jugu Srbije^[17] na 130 godina organizovanog zdravstva u ovom gradu.^[18]

Normooksija - zadovoljavajuća količina kiseonika u tkivnim tečnostima u normobaričnim uslovima, ili u uslovima normalnog atmosferskog pritiska od 1 bar-a).

Kiseonik, je pored hrane i vode, jedan od tri najbitnija elemenata u biohemijskim i fiziološke procesim u ćalijama tkiva (pre svega u procesima aerobnog disanja). Ovaj sastojak vazduha daje nam snagu za radne i druge svakodnevne aktivnosti, pomaže bolesniku da ozdravi i štiti nas od otrova u našem okruženju. Kiseonik je gorivo koje mozgu omogućava da pravilno funkcioniše, a imunom sistemu da ojača svoju odbrambenu sposobnost.

Oksigenacija tkiva je proces koji započinje u alveolama pluća i plućnim kapilarima u kojima se krv i plazma obogaćuju kiseonikom preuzetima iz udahnutog vazduha. Disanje se sastoji iz spoljašnjeg disanja, „procesa uzimanja“ kiseonika iz vazduha i vraćanja ugljen-dioksida, (u spoljnu sredinu), kao jednog od proizvoda unutrašnjeg ili ćelijskog disanja.

Vazduh koji udišemo je mešavina gasova koja se sastoji od oko 21% kiseonika, 78% azota, 1% ugljen-dioksida i ostalih gasova i vodene pare. U samom procesu disanja mešavina gasova, u disajnim putevima je nešto drugojačija, i ima sledeći odnos; oko 16% kiseonika, 78% azota, 5% ugljen-dioksida i 1% ostalih gasova, dok zasićenje vodenom parom dostiže vrednosti i do 100%.

Naša tkiva i ćelije, snabdevaju se kiseonikom, iz molekula hemoglobina, koji se nalazi ugrađen u erirocitima (crvenim krvnim ćelijama) krvi. Zasićenje (saturacija- SaO₂) arterijske krvi kiseonikom, proporcionalna je sposobnosti vezivanja hemoglobina svakog čoveka ponaosob. Brojni poremećaji zasićenja arterijske krvi kiseonikom mogu dovesti do njegovog nedostatka na nivou tkiva i ćelija što se može ispoljiti poremećajem poznatim pod nazivom hipoksija. Adekvatna oksigenacija tkiva u normobaričnim uslovima (na normalnom atmosferski pritisaku), ukazuje da je procenat isporučenog kiseonika koji se transportuje iz pluća do perifernih tkiva zadovoljavjući što omogućava pravilno obavljanje svih njihovih metaboličkih funkcija.

Putem krvnog sistema oko 97,5% kiseonik do tkiva doprema se vezan za hemoglobina a samo 2,5% kiseonika se prenosi krvnom plazmom. Zato je uloga krvne plazme kao nosioca kiseonika na normalnom (normobaričnom) atmosferskom pritisaku sasvim mala i oksigenacija tkiva uglavnom zavisi od kapaciteta hemoglobina za vezivanje kiseonika.

• Hiperbarija - povišenje atmosferskog pritiska kao način povećanja iskorišćenja kiseonika, bez kiseonikom obogaćenog izvora. Hiperbarija se zasniva na konceptu odnosa između pritiska gasa i njegovog rastvaranja u tečnostima (krvi, plazmi, tkivnim tečnostima).
• Hiperoksija - povećanje ukupne količine kiseonika u organizmu.
• Hiperoksigenacija (grč. hyper + oxys), - upotreba visoke koncentracije kiseonika u procesu disanja, koja u organizmu rezultira hiperoksijom.
• Hiperbarična oksigenacija - ili hiperoksija u hiperbariji ili hiperoksigenacija u hiperbariji, je povećanje ukupne količine kiseonika u tkivnim tečnostima organizma, primenom čistog (100%) medicinskog kiseonika (hiperoksija) u uslovima uvećanog pritiska sredine, (hiperbarija), većem od atmosferskog koji na površini mora iznosi 1 bar), koji se ostvaruje u za to specijalno konstruisanim tzv. hiperbaričnim komorama.

Ključna uloga u mehanizmu delovanja hiperbarične oksigenacije u organizmu (na kojoj se zasniva hiperbarična medicina), pripada povišenom pritisku koji predstavlja glavni efektivni princip i modulator u tom procesu. Vrednost pritiska predodređuje stepen rastvorljivosti gasova u krvnoj plazmi, i zajedno sa drugim faktorima (temperatura, stepen rastvorljivosti, zastupljenost nekog gasa u gasnoj smeši itd), uslovljava prametre spoljašnje sredine, a prema tome i promene u unutrašnjosti organizma, koje predstavljaju startni momenat za razvoj narednih događaja.^[19]

Izlažući se delovanju hiperbaričnog kiseonika, organizam reaguje stvaranjem određenih adaptibilnih reakcija, koje se manifestuju promenama u njegovim metaboličkim procesima. Te reakcije treba smatrati kao instrument pomoću kojeg se realizuju brojni pozitivni učinci kiseonika usmereni na stabilizaciju homeostaze. Pri tome se, pod uticajem povišenog pritiska, ne menjaju hemijske i biološke osobine kiseonika, već se samo menja karakter i intenzitet biohemijskih reakcija unutar organizma.^[19]

Hiperbarična medicina svoje osnovne principe rada zasniva pre svega na osnovnim gasnim zakonima fizike kao što su Šarlov, Bojlov i Henrijev zakon. Ovi zakoni su u fizici poznat kao „idealni gasni zakoni“.

Analizirajući povezanost između gasova, tečnosti, temperature i pritiska, Henri u svom zakonu daje fizičke pretpostavke hiperbarične oksigenacije:

Količina bilo kog gasa, koji će se rastvoriti u tečnosti na datoj temperaturi, je direktno proporcionalna parcijalnom pritisku tog gasa.

Na osnovu ove pretpostavke ako je atmosferski pritisak povećan, više kiseonika će se rastvoriti u telesnim tečnostima nego što se to događa na normalnom (normobaričnom) pritisku.

Udisanjem vazduha, na normalnom pritisku, zasićenost hemoglobina kiseonikom iznosi 97%. U 100 ml krvi ima 19,5% vol/% kiseonika hemijski vezanog i 0,32% vol/% rastvorenog u plazmi. Ukoliko se udiše 100 % kiseonik na normalnom pritisku u plazmi se rastvara 2,09 (vol%). Sa povećanjem atmosferskog pritiska, pored normalnog zasićenja hemoglobina, povećava se i koncentracija kiseonika u plazmi, limfnim i cerebrospinalnim tečnostima koja dostiže nivo do 6,20 vol% u 1 decilitru krvne plazme (ovaj proces se zasniva na osnovnim zakonima o rastvaranju gasaova u tečnosti.).^[20]

Kao rezultat hiperoksigenacije u krvi i plazmi nastaju sledeći pozitivni učinci u organizmu;

• Ukupna oksigenacija u hiperbaričnim uslovima jednaka je najvećem zasićenju hemoglobina, do 100% i do 2000% uvećanoj koncentraciji kiseonika u plazmi i drugim telesnim tečnostima
• Plazma obogaćena kiseonikom ne samo da poboljšava, prenos kiseonika putem hemoglobina, već obogaćena kiseonikom do 6 ml/dl plazme, (na pritisku od 3 bar-a), prelazi metaboličke zahteve ćelija mekih tkiva i kostiju, bez obzira na snabdevanje ćelija kiseonikum iz hemoglobina ^[21]
• Rasterećenje transportnog sistema hemoglobina, što igra značajnu ulogu kod defekta hemoglobina.
• Pri tome kiseonik rastvoren u plazmi dopire i do najudaljenijih ćelija za razliku od eritrocita, (kao glavnih nosilaca kiseonika pri normalnom disanju), koji zbog svoje veličine i neelastičnosti nemaju tu sposobnost. Ova nesposobnost eritrocita još više dolazi do izražaja kod, trovanja ugljen monoksidom, bolešću izazvanog suženja lumena kapilara, i otoka tkiva.

Transkutana oksimetrija kod bolesnika sa hroničnim vaskularnim čirom potkolenice pokazuje značajan porast koncentracije kiseonika u bolesnom tkivu u toku HBO na pritisku od 2 atmosfere.

Osnovna podela hiperbaričnih komora (barokomora), zasnovana je na broju osoba koje se mogu podvrgnuti lečenju u njima, ali i na čitavom nizu razlika između komora, zasnovanih na tehničkim principima i na specifičnostima vezanim za režim rada i ponašanju bolesnika koji se leče u njima.

Ove barokomore namenjene su lečenju jedne osobe u ležećem, poluležećem ili sedećem položaju. Sastoje se od tela komore u kojoj se bolesnik izlaže HBO i prateće opreme (kiseoničke instalacije, komandnog pulta, monitoringa za praćenje vitalnih parametara bolesnika i fizičkih parametara sredine u komori i barosali). Unutrašnju sredinu komore čini 100% kiseonik pod povišenim pritiskom, koji udiše bolesnik, i istovremeno se „kupa“ u njemu. U toku lečenja u ovim komorama lekar je izvan komore a sa bolesnikom kontaktira vizuelno preko staklenih površina i interfona. Za razliku od višemesnih barokomora ovde je lekar posvećen i vodi brigu samo o jednom bolesniku a pritisak kiseonika i drugi parametri (režimi rada komore) podešavaju se samo njemu. U ovim komorama lečenje se obavlja na maksimalnom (apsolutnom) pritisku sredine do 3 bar-a.

Jednomesne hiperbarične komore

Ove barokomore namenjene su za lečenje dve ili više osoba u ležećem, poluležećem ili sedećem položaju. Sastoje se iz jedanog dva ili tri odeljka koji služe za ulazak osoblja, hitne intervencije i dostavljanje lekova i drugog materijala u toku terapije. Ovim komorama (zbog njihove prostranosti) mogu se izvoditi i hirurški zahvati u uslovima hiperbarične oksigenacije. Unutrašnju sredinu ovih komora ispunjava vazduh pod pritiskom, dok pacijent preko kiseoničke maske za lice, oronazalnog tubusa ili specijalnog skafandera udiše 100% kiseonik na povišenom pritisku. U toku lečenja u ovim komorama uz bolesnika je obavezno prisutan lekar ili medicinski tehničar (u svojstvu pratioca). U ovim komorama se lečenje može obavljati na apsolutnom pritisku unutrašnje sredine do 6 bar-a, i zato su pogodnije za lečenje dekompresione bolesti kod ronilaca.

Višemesne hiperbarične komore

Ove komore su najčešće jednomesne i u njima bolesnici dišu kiseonik preko kiseoničke maske a sredinu čini vazduh pod pritiskom. Ili se radi o komorama koje su istovremeno i hiperbarične i hipobarične, u kojima se lečenje bolesnika može obavljati na povišenom ili sniženom pritisku unutrašnje sredine u komori.

Udruženje SAD za, pomorsku i hiperbaričnu medicinu, poznato i kao UHMS (Undersea and Hyperbaric Medical Society ), propisalo je kod kojih se dijagnoza može lečenje dopuniti primenom HBOT u bolnicama.^[3] Sledeće indikacije odobrene su za upotrebu hiperbarične oskigenoterapije, na osnovu odluke Odbora za kiseonik, UHMS: .^[23],^[3]

SPEKTAR BOLESTI ZA LEČENJE HIPERBARIČNOM OKSIGENACIJOM
Oblast medicine	Bolest-poremećaj
Hitna stanja	Gasna embolija,[24] Ronilačka bolest (dekompresiona barotraumatska i vazdušna embolija), Opekotine,[25] Kraš sindrom i Blast povrede,[26],[27],[28] Trovanje ugljen monoksidom, dimom i parama,[29],[30],[31] Infekcije mekih tkiva,[31] Gasna gangrena,[32],[33] Naglo nastala gluvoća i šum u uvu, Naglo nastalo slepilo, Belova pareza.
Hirurške bolesti	Akutno i hronično gnojenje kostiju,[34] Gasna gangrena, Opekotine, promrzline i smrzotine,[35] Aseptička nekroza kuka, Nezarasatajući prelomi kostiju, Birgerova bolest, Rejnoov fenomen. Morbus Sidek, subakutna i hronična arterijska insuficijencija različitog porekla,[36] Masivni gubitak krvi,[25] Sporozarastajuće rane,[37],[38] Ugroženi kožni režnjevi, Teške povrede sa poremećajem cirkulacije,[39] Radijaciom izazvana oštećenja tkiva,[40],[41]
Internističke bolesti	Akutna reumatska upala zglobova,[25] Čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu Hronična srčana insuficijencija,[42] Kronova bolest i ulcerozna upala debelog creva,[43],[44] Šećerna bolest sa komplikacijama,[25] Dijabetesno stopalo [45] Dijabetesna gangrena [46],[47]
Neurološke i neurohirurške bolesti	Vrtoglavice, glavobolje, migrena, Multipla skleroza (MS),[48] Moždana paraliza i mehaničke povrede mozga i kičmene moždine, Moždani apscesi, Selekcionirani moždani udar, Moždani otok (kao posledica upale, trovanja, povreda i oštećenja cirkulacije mozga) Rani organski moždani sindrom (bolest malih krvnih sudova) Autizam
Bolesti uha, grla i nosa	Neuralgije trigeminusa, Vestibularni poremećaji, Iznenadna gluvoća i šum u uvu.[25]
Očne bolesti	Začepljenje i tromboza središnje vene mrežnjače, Dijabetesna retinopatija,[25] Glaukom otvorenog ugla, Iznenadna slepoća.

Proces lečenja hiperbaričnom oksigenaacijom, sprovodi se u barokomorama, i prolazi kroz više faza koje moraju obezbediti maksimalnu sigurnost i visok kvalitet lečenja.

Pre prijema bolesnika za lečenje hiperbaričnom oksigenacijom, lekar mora da ima uvid u kompletnu medicinsku dokumentaciju bolesnika, i od njega uzima iscrpnu anamnezu, kako bi otkrio eventualna ograničenja za hiperbaričnu oksigenaciju. Lekarski pregled pre lečenja, obuhvata sledeće procedure, kojima se konstatuje da li je tretman u barokomori moguć;

• specijalistički lekraski pregled lekara hiperbarične medicine,
• konsultativni pregled jednog ili više specijalista drugih grana medicine,
• rutinske dijagnostičke procedure koje obuhvataju;

• radiografiju srca i pluća sa spirometrijom,
• radiografiju paranazalnih šupljina,
• dopler krvnih sudova (zavisno od lokacije promena)
• ehogram srca, elektrokardiogram a prema potrebi i Holter EKG,
• osnovne i biohemijske laboratorijske analize.

Boravak pacijenata u barokomori podrazumeva i vođenje određene medicinske dokumentacije koja sadrži;

• Izjava pacijenta da je upoznat sa hiperbaričnom oksigenacijom i da je prihvata kao vid lečenja;
• Evidencija zadatih parametara;
  • vreme trajanja hiperbarične oksigenacije, brzina komp/dek, zadati pritisak,
  • vrsta monitoringa
  • način pripreme bolesnika,
  • vrednost ostvarenih parametara u toku boravka bolesnika u barokomori,
  • vanredni događaji i otkaz opreme
  • ime i prezime lekara i med. tehničara koji je pacijenta pratio u toku lečenja,
• Istorija bolesti

Bolesnik koji se podvrgava hiperbaričnoj oksigenaciji mora da bude spreman na potpunu saradnju sa medicinskim osobljem, strpljiv i disciplinovan u sprovođenju sledećih sanitarno-tehničkih i bezbednosnih procedura;

• Da se temeljno okupa i sa sebe skine sve tragove masnoće, lak sa kose i noktiju, lokalne dermatike (lekove koji mu je lekar propisao za nanošenje na površinu kože), dezodoranse i druga kozmetička sredstva,
• Da sa sebe skine slušna, zubna, očna (sočiva i naočare) i druga protetska pomagala, i razne metalne, plastične i keramičke ukrasne predmete i sl.
• Sva mesta tretirana lokalnim dermaticima i kozmetičkim preparatima temeljno se pre kupanja tretiraju alkoholom ili sličnim preparatima a otvorene rane i druge kožne promene medicinski se tretiraju od strane med. osoblja i prekrivaju gazom navlaženom fiziološkim rastvorom.
• Pacijent lečenju pristupa potpuno nag, a pre ulaska u barokomoru na sebe oblači specijalni mantil i platnene kaljače, a na glavu stavlja specijalnu kapu (sve od 100%) pamuka.
• Kosa mora biti navlažena kako ne bi došlo do elektriziranja. Po ulasku u barosalu bolesnik se hvata za specijalnu šipku (uzemljenje) i sa sebe prazni sav statički elektricitet.
• Ishrana na dan hiperbarične oksigenacije mora biti lagana bez celuloze, gaziranih napitaka i alkohola. Poslednji obrok pre hiperbarične oksigenacije pacijent konzumira najkasnije 1,5 čas, pre ulaska u barokomoru, jer u slučaju lečenja na tašte može doći do pojave hipoglikemije.
• Dva sata pre i dva sata posle hiperbarične oksigenacije, pacijentu se preporučuje da ne puši, kako se ne bi smanjio učinak lečenja, a lekove koji su mu propisani uzima po ustaljenoj šemi pre ulaska u barokomoru.
• Obavezno pre hiperbarične oksigenacije treba obaviti fiziološke potrebe, kako se lečenje, koja traje najmanje 60 min. ne bi prekidalo.
• Po završenoj hiperbaričnoj oksigenaciji bolesnik je dužan da ostane pod kontrolom lekara najmanje 20 minuta.

• Prikaz priprema i toka lečenje pacijenta u jednomesnoj barokomori
• 
  Prikaz lečenja HBOT

Rad u hiperbaričnom centru mora započeti sledećim pripremnim radnjama;

• Dnevna kontrola ispravnosti opreme i sistema
• Zapuštanje sistema
• Specifična priprema opreme i procedura koje zavise od stanja bolesnika
• Kompletna evidencija opreme i sistema
• Stanje ispravnosti protivpožarne zaštite i sistema komunikacije (personala međusobno i personala sa bolesnikom)

Provetravanje

Traje od 1-3 min i ima za cilj da se iz barokomore istisne vazduh i postigne koncentracije kiseonika unutar komore od 85-95%, i nastavlja se fazom kompresije u toku koje se postiže 100% koncentarcije kiseonika.

Kompresija

Ima za cilj da sa laganim prirastom pritiska (koji u proseku iznosi od 0,1. kgc/sm² do 1. kgc/sm²), dostigne željeni nivo pritiska određen za lečenje. U toku ove faze koja traja u proseku 10-15 min. (zavisno od brzine prirasta pritiska), raste temperatura i vlažnost vazduha unutar barokomore.

Izopresija (lečenje HBO)

Traje u proseku 40 do 90. min, na apsolutnom pritisku u proseku od 1,5 do 2,5 bara zavisno od prirode bolesti i svrhe lečenja. Prema potrebi u ovoj fazi lečenja vrši se korekcija temperature i vlažnosti untar komore i u barosali posebnim postupkom provetravanja u cilju stvaranja optimalnih uslova za lečenje bolesnika.

Dekompresija

Započinje po isteku vremena izopresije pa sve do izjednačavanja pritiska u komori sa atmosferskim pritiskom. Ova faza traje koliko i faza kompresije (10 do 15 min).

• Vanredna dekompresija: ovim režimom ostvaruje se brzo skidanje pritiska u komori i njegovo dovođenje na nivo atmosferskog pritiska. Ova faza u proseku traje od 30 do 150 sekundi, i primenjuje se samo u vanrednim situacijama; pogoršanje zdravlja bolesnika, kvar na opremi, požar, jer pretstavlja veliki rizik za nastanak barotraume u organizmu bolesnika.

Komplikacije u toku HBOT su izuzetno retke, ako se pre lečenja sprovede propisani dijagnostički postupak, a u toku primene sve procedure monitoringa. Prema istraživanjima Američkog udruženja za hiperbaričnu medicinu na oko 10.000 slučaja može doći do jedne komplikacije, što je izuzetno retko.^[51],^[52],^[53],^[54]

• Barotrauma srednjeg uva
• Bol u zubima i/ili čeljustima
• Barotrauma pluća (pneumotoraks)
• Dekompresiona bolest.
• Bol u sinusima
• Kratkovidost i katarakta
• Kiseonička epilepsija (trovanje kiseonikom)^[55]
• Strah od zatvorenog prostora (klaustrofobija) sve do panike
• Kiseoničko uvo
• Požar i/ili eksplozija

• Hiperbarična oksigenoterapija
• Barokomora
• Dekompresiona bolest
• Hipoksija
• Osnovni gasni zakoni
• Ronjenje
• Vazduhoplovna medicina
• Kiseonička maska
• Trovanje kiseonikom
• Reaktivne vrste kiseonika

1. Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
2. Daniel Mathieu, Handbook on Hyperbaric Medicine, Springer, 2006 ISBN 1-4020-4376-7, 9781402043765, str. 812
3. Rabrenović M, Rabrenović V, Zoranović U. Development of hyperbaric medicine. Vojno sanitetski Pregled 2006; 63(7): 667−71. (Srbija)
4. Živković M., Kanjuh Ž, Bakčević P. Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Živković M, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; 1998. p. 103–13. (Serbian)
5. Dejours P, Dejours S (1992) "The effects of barometric pressure according to Paul Bert: the question today" International Journal of Sports Medicine 13 Suppl 1:S1-5
6. National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington:National Academy of Science; 1966.
7. The Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS), Hyperbaric Oxygen Therapy Committee. Guidelines: Indications for Hyperbaric Oxygen. Kensington, MD: UHMS; 2000. The Committee Report can be purchased directly through the UHMS
8. Živković.M, izdavač. Hiperbarična i podvodna medicina.Beograd: HBO medical center ; Nauka, 1998. 251 str. ID=55440652

1. (ru) http://www.hbo.ru/
2. (en) http://www.baromedical.ca/index.html Arhivirano 2010-01-29 na Wayback Machine-u,
3. (en) http://www.perrybaromedical.com/?gclid=CNvkk8i9s5kCFUM-3godjXg86w,
4. (de) http://www.update-software.com/search/search.asp?zoom_query=hyperbaric&x=0&y=0 Arhivirano 2007-09-27 na Wayback Machine-u,
5. (ru) http://www.zavodmt.ru/,
6. (en) http://www.hyperbariclink.com Arhivirano 2016-12-14 na Wayback Machine-u
7. (en) http://www.hyperbaric-oxygen-info.com