За Б-е репрезентацију одиграо је три утакмице, а за А-тим девет, прву 22. маја 1938, а последњу 22. септембра 1940, за Краљевину Југославије и дао четири гола. Дрес репрезентације Београда облачио је 14 пута.
Играч навалног трија београдске СК Југославије који се прославио последњих година пред други светски рат 1941, био је веома популаран код љубитеља фудбала у Београду. На утакмици против Италије 1939. у Београду навијачи су громогласно скандирали: – „Бољи Аца нег’ Меаца!“
Када је „окачио копачке о клин” 1950. године посветио се тренерском послу. Највећи успех постигао је као тренер Црвенке, с којом је 1970. ушао у Прву лигу Југославије.
Након што се повукао из фудбала, наставио је да живи у Суботици где је 31. јула 1987. године умро у 72. години.
Био је део чувене навале СК Југославије и постао је познат у годинама пре прекида лиге због Другог светског рата. Памти се и као одличан нападач, са 51 постигнутим голом, шести је на листи најбољих голгетера предратних шампионата.
Рођен у РачиКрагујевачкој, предграђу Крагујевца, још као млад дошао у Београд, где је играо за неколико клубова. Почео је да игра за Палилулац, између 1930. и 1932. године, а касније у Чукаричком, до 1936. године, када се преселио у један од највећих клубова у земљи, СК Југославија. У СК Југославији игра до 1943. године, и поста је један од највећих идола навијача. То су му биле најбоље године у којима је постао и члан националне репрезентације. До прекида у каријери дошлоје несретном озледом мениска која га одваја од фудбалског терена три године! Никада се није потпуно опоравио, упркос томе што се вратио и одиграо четири сезоне за Војводину[2] из Новог Сада, између 1945. и 1949. године, и једну сезону за Жељезничар из Сарајева, где је упркос тешкоћама, и својим годинама, успео да постигне 8 голова у 14 мечева.
Одиграо је девет утакмица за репрезентацију Југославије и постигао пет голова. Дебитовао је 22. маја 1938. Југославија против Италије у Ђенови, 0-4 пораз, а његов завршни меч био је 22. септембра 1940. у БеоградуЈугославија против Румуније, такође пораз, овај пут за 1-2.Био је учесник чувене утакмице Југославија — Енглеска 2:1 (1:0) одиграна 18. маја 1939. године у Београду. Био је члан екипе која је освојила сребрну медаљу на летњим олимпијским играма одржаним у Лондону 1948. године. Репрезентација Југославије је на овом турниру одиграла укупно четири утакмице, од којих је три победила и доживела један пораз. Постигла је укупно 13 голова а примила 6. Најбољи стрелац у репрезентацији на овом турниру је био Стјепан Бобек са 4 постигнута гола.
Утакмице репрезентације Југославије у којима је наступао: [4]
1 Arnold Badjou 2 Bob Paverick 3 Jean Petit 4 Jan van Alphen 5 Émile Stijnen 6 Fons De Winter 67’ 7 Charles Vanden Wouwer 8 Bernard Voorhoof 9 Jean Capelle 4’ 10 Ray Braine 11 Nand Buyle Селектор Jack Butler (Eng)
1 Karel Burkert 2 Josef Košťálek 3 Josef Čtyřoký 4 Karel Průcha 5 Jaroslav Bouček 6 Vlastimil Kopecký 7 Jan Říha 8 Karel Senecký 65’ 9 Josef Bican 18’ 10 Vojtěch Bradáč 40’ 11 Oldřich Nejedlý Селектор Meissner Vaclav
1 Hans Klodt 2 Paul Janes 55’ 3 Jakob Streitle 4 Andreas Kupfer 5 Otto Tibulski 6 Albin Kitzinger 7 Hans Biallas 71’ 8 Josef Stroh 9 Jupp Gauchel 10 Wilhelm Hahnemann 11 Adolf Urban 36’ Селектор — .
1 Victor Woodley 2 George Male 3 Eddie Hapgood 4 Ken Willingham 5 Stan Cullis 6 Joe Mercer 7 Stanley Matthews 8 Willie Hall 9 Thomas Lawton 10 Len Goulden 11 Frank Broome 49’ Селектор —
1 Mircea David 2 Iosif Slivatz (К) 3 Iosif Lengheriu 4 Nicolae Simatoc 5 Gheorghe Răşinaru 6 Ion Lupaş 7 Sever Coracu 41’ 8 Silviu Ploeşteanu 9 Gheorghe Constantinescu 51’ 10 Ionică Bogdan 11 Gheorghe Popescu Селектор Liviu Iuga
четвртак 18. маја 1939.[5] Међудржавна утакмица на стадиону БСК—а [а] гледалаца 30.000, Време идеално за игру, сунце доста јако у првом полувремену, док у у другом полувремену било мало облака Судија: Калдевил (Француска), Аутсудије: Ксифандо и Скорцони