Албанологија је интердисциплинарна грана хуманистике која се бави језиком, костимографијом, књижевношћу, уметношћу, културом и историјом Албанаца. У оквиру студија користе се научни методи књижевности, лингвистике, археологије, историје и културе; међутим, албански језик је главна тачка истраживања студија.
Јохан Ерик Танмен, из 18. века, вероватно је био први албанолог. Он је подржао теорију аутохтоности Албанаца[1] и представио теорију о пореклу Илира.[2][3] Касније је Густав Мејер доказао да је албански језик део индоевропске породице.[4] У 20. веку такве студије су продубили Норберт Јокл, Милан Шуфлај и Франц Нопча вон Фешо-Силва, као и Карл Рејнхолд и Екрем Чабеј.
Студије албанологије биле су више институционално подржане у Албанији, почев од 1940. године отварањем Царског института за албанске студије, који је претходио Академији наука Албаније, отвореног 1972. године. У међувремену, током 1960-их, Албанолошки институт Приштине је такође реконструисан на Косову, а затим у делу Југославије.[5]
На Универзитету у Београду албански језик се изучава од школске 1920/21 године. Један од најзаслужнијих албанолога током 20. века у Београду био је Војислав Данчетовић (1905-1974).[6]
Нормативна контрола: Државне ![]() |
---|