Акцентологија је лингвистичка дисциплина која изучава акценатски систем једног језика. Грана је прозодије која се дели на интонацију и акцентуацију, а у језицима у којима је акценатски систем сложен, као што је српски, акцентуација се издваја у посебну научну дисциплину - акцентологију.
Акценат (према лат. accentus - ad (према) + cantus (песма)) у лингвистици је фонетско истицање слога постигнуто одређеним артикулационим процесима којима се велика количина фонационе струје концентрише на појединим деловима исказа. Удар фонационе струје концентрисан на слогу назива се иктус. То је експираторни акценат и најчешћи је тип акцента у светским језицима, али није једини. Иктусу се могу додати и други елементи, као што су трајање и тон.
За српски језик карактеристичан је тонски акценат. Он је архаичнији и сматра се да га је експираторни акценат углавном заменио у светским језицима. Поред српског, у индоевропској језичкој породици тонски акценат имају још и литвански и скандинавска група језика, а ван европе ту је кинески и малајско-полинезијска група језика.
Акценат је најмања јединица на прозодијском плану. Термин има више значења:
Српски језик има сложен акценатски систем који се састоји од четири акцента и једне неакцентоване дужине. Акценти се разликују по квалитету (тону: опозиција силазни - узлазни) и квантитету (трајању: опозиција дуги - кратки). Акценти у српском језику су следећи:
Разликовање кратких акцената на примерима у̀пала и у̏пала:
Разликовање дугих акцената на примерима рáван и рȃван:
Акценти се у речи могу налазити на различитим местима, па тако имамо језике у којима је акценат везан за неки слог. На пример, у чешком, исландском, мађарском и финском језику акценат је везан за први слог док је у пољском језику акценат увек на претпоследњем слогу, а у француском на последњем. У другим језицима акценат може бити слободан, тј. може се јавити на било ком слогу у речи. Пример за то је руски језик.
Српски језик има делимично слободну акцентуацију јер се акценат може јавити на било ком слогу, осим на последњем. Акценат такође може и мењати место у парадигми: вòјнӣк - војни́ка. Силазни акценти у српском језику су везани за први слог (и на једносложним речима се могу јавити само силазни), док су узлазни слободни (изузев на последњем слогу).
У речима се по квантитету могу разликовати и слогови на којима не стоји акценат па се за те слогове каже да имају неакцентовану дужину. Српски језик броји само постакценатске дужине, а предакценатске је изгубио у процесу метатоније.
Сталне неакцентоване дужине:
1. Именице:
2. Придеви:
3. Редни бројеви:
4. Глаголи:
1. | глȅда̄м | глȅда̄мо |
2. | глȅда̄ш | глȅда̄те |
3. | глȅда̄ | глȅдајӯ |
5. Одређени суфикси:
Постоје три основна типа штокавске акцентуације. Први је најстарији - староштокавски (призренско-тимочки дијалект), други се зове старији штокавски (косовско-ресавски и зетско-јужносанџачки дијалект), а трећи је млађи штокавски или новоштокавски (шумадијско-војвођански и источнохерцеговашки дијалект).
Призренско-тимочки дијалект карактерише једноакценатски систем. Акценат је по природи експираторан и његова дистрибуција је слободна. У науци се сматра да су експираторни акценти новији по постању и да су у многим језицима заменили тонске. Овај говор нема никакве дужине и има само старо (прасловенско) преношење акцента на проклитику.
Ово је двоакценатски систем, познаје само силазне акценте. Разликују се екавски (косовско-ресавски) и ијекавски (зетско-јужносанџачки) тип. Акценатска дистрибуција је слободна. Косовско-ресавски дијалект нема постакценатске дужине, већ само понеку предакценатску (петао, судила), а зетско-јужносанџачки савршено чува дужине. Имају само старо преношење акцената на проклитику. Примери акцентуације: данȁс, синȍћ, столи̏ца, долȁзи, водȁ, женȁ, сестрȁ, рӯчȁк, девȏјка, познȃјē, испри̑чā, овȃ, онȃ, којȃ, војни̑к, дечȃк итд.
Ови дијалекти су четвороакценатски и улазе у књижевну основицу српског језика. Екавски тип је шумадијско-војвођански, а ијекавски је источнохерцеговачки дијалект. У овом систему постоје само постакценатске дужине. Преношење на проклитику може бити и старо и ново. У промени речи акценат може мењати место, квалитет и квантитет.
Крајем 14. и почетком 15. века на штокавском говорном подручју дешава се велика промена која се у науци зове метатонија и означава настајања узлазних акцената. До тада је српски језик познавао само два силазна акцента и њихова дистрибуција је била слободна, тј. могли су се наћи на било ком слогу, па и на последњем.
Процес метатоније дешава се тако што се сви акценти померају за један слог ка почетку речи и постају узлазни.
Ако је у првобитној позицији акценат био дугосилазни, када је прешао на слог испред на његовом месту је остала неакцентована дужина:
Ако је у првобитној позицији предакценатски слог био дуг, када је на њега прешао акценат постао је дугоузлазни:
Ако је првобитна позиција акцента била на првом слогу онда се он није променио јер није имао слог испред себе на који би могао да пређе и зато су у српском језику силазни акценти остали само на почетном слогу или у једносложним речима: