Жолта тресиопашка или говедарка (науч.Motacilla flava) — мала врапчевидна птица од семејството на тресиопашките Motacillidae.
Овој вид го има низ цела умерена Европа и Азија, вклучувајќи ја и Македонија. Постојан жител е во потоплите краишта, како во западна Европа, но посеверните и поисточните популации се птици преселници кои зимуваат во Африка и јужна Азија.
Таа е тенка, вита птица, која е долга 15-16 см, со карактеристична долга опашка што постојано се тресе. Овој вид има најмала опашка од европските тресиопашки. Возрасниот мажјак во сезоната на парење е маслинастозелен одозгора и жолт одоздола. Во останатото перје жолтото може да биде заменето со бело. Главата на мажјакот има разни варијанти на обоеност и декорација, зависно од подвидот.
Систематизацијата и филогенијата на овој вид е многу конфузна. Буквално десетици подвидови се опишани со текот на времето, но моментално се распознаваат 15-20.
Обоеноста се однесува на мажјаците, освен ако не е поинаку нагласено.
Возрасен мажјак M. f. flavissimaВозрасен, веројатно женка M. f. thunbergi или plexaВозрасен мажјак M. f. beemaВозрасна женка M. f. melanogriseaМладенче M. f. flavaCuculus canorus canorus + Motacilla flava
M. f. flava Linnaeus, 1758 –
Синосива глава со бела линија над окото и на образот кај мажјаците, а женките се бледо кафеавозелени.
Распространетост: јужна Скандинавија до Франција и средноевропските планини до Урал. Зимува во потсахарна Африка.
M. f. flavissima Blyth, 1834 –
Жолтозелена глава со посветла жолта линија над окото. Женките се значително посветли одоздола од мажјаците.
Како flava но главата е посветлозелена, ушите белкави, а половите се слични.
Распространетост: северно од опсегот на lutea. Зимува: Индија, источна Африка и Арабија.
M. f. melanogrisea (Homeyer, 1878) –
слична на feldegg, понекогаш со зелен врат.
Распространетост: делтата на Волга, околу Касписко Море и до северен Авганистан. Зимува: Пакистан, северозападна Индија до западен Непал, веројатно и во северозападна Африка.
M. f. plexa (Thayer & Bangs, 1914) –
Мажјаците како thunbergi но ушите им се потемни, врвот на главата посветол, рудиментитана линија над окото. Женките се како мажјаците, ама посветли.
Распространетост: Сибир, меѓу реките Катанга и Колима. Зимува: Индија и југоисточна Азија.
M. f. leucocephala (Przevalski, 1887) –
Мажјаците како flava, но сивото на главата е многу светло, речиси бело. Женките се како flava женки, но главата им е малку потемна.
Распространетост: северозападна Монголија и до границата со Кина и Русија. Зимува веројатно во Индија.
Tyler, Stephanie J. (2004): 60. Yellow Wagtail. In: del Hoyo, Josep; Elliott, Andrew & Christie, D. (eds.): Handbook of Birds of the World (Vol. 9: Cotingas to Pipits and Wagtails): 781-782, plate 77. Lynx Edicions, Barcelona. ISBN 84-87334-69-5. Plate 77 image[мртва врска] (all birds except the 4 grey/black-backed ones at lower left are M. flava)
Voelker, Gary (2002): Systematics and historical biogeography of wagtails: Dispersal versus vicariance revisited. Condor104(4): 725–739. [English with Spanish abstract] DOI: 10.1650/0010-5422(2002)104[0725:SAHBOW]2.0.CO;2 HTML abstract